INTELIGENCIJA I PARLAMENAT
Autor: Asim Behmen
O AUTORU:
Asim Behmen (Stolac, 30. juna 1899. – Moskva, 17. septembra 1924.) bio je potomak stare begovske porodice. Sa očeve strane, navodno, poreklom iz Persije, a sa majčine iz ugledne lokalne porodice Rizvanbegović. Kao inteligentno i nadareno dete, poslat je u Mostar, gde je pohađao gimnaziju. Već tamo dolazi u dodir i sa socijalističkim idejama, i sa anti-austrijskim nacionalno-revolucionarnim grupama. Za razliku od mnogih vršnjaka koji se okreću raznim mešavinama nacionalizma i anarhizma, poput Mladobosanaca, Behmen čita Plehanova i Kauckog, a preko njih dolazi i do Marksa i Engelsa. Paralelno sa tim uči nemački, francuski i ruski. 1917. godine upisuje Trgovačku akademiju u Sarajevu, i to odmah treći razred. Tamo upoznaje Rodoljuba Čolakovića, budućeg partijskog druga i bliskog prijatelja, koji će ostaviti najznačajnija svedočanstva o Behmenu. Po svemu sudeći, već u to vreme je član Socijaldemokratske stranke Bosne i Hercegovine. Učestvuje u generalnom štrajku 1919. godine, te iste godine postaje i član komunističke omladine, i piše za glasilo SKOJ-a, «Crvenu zastavu». 1920. godine postaje član Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista), i prisustvuje Vukovarskom kongresu, kada je ona preimenovana u Komunističku partiju Jugoslavije i priključena Trećoj internacionali. Iste godine počinje studije u Zagrebu, gde se druži sa poznatim partijskim intelektualcima, Ognjenom Pricom i Đurom Cvijićem. Krajem 1920. godine, zbog nedostatka novca, seli se u Beograd i počinje da radi kao novinar i urednik lista indikativnog naziva «Jugoslovenski narod». Održava prijateljstvo sa svojim prijateljem iz Stolca, Mustafom Golubićem.
Krajem 1920. godine, Behmen upisuje Visoku trgovačku školu u Pragu. Čehoslovačka je tada bila česta destinacija za siromašne studente iz Kraljevine SHS, jer je kao saveznička država nudila Jugoslovenima dobre stipendije. Uzevši u obzir klasno poreklo studenata u Čehoslovačkoj, nije iznenađujuće što je u vreme Behmenovog dolaska tamo već postojao Klub jugoslovenskih studenata komunista. Paralelno sa studijama u Pragu, Behmen često putuje u Beč, gde se nakon Obznane i Zakona o zaštiti države preselio deo Centralnog komiteta KPJ. Kao i partijski drugovi iz Beča, Behmen je bio nezadovoljan odgovorom KPJ na policijsku represiju, smatrajući da je ona trebala biti usmerena na stvaranje ilegalnih organizacija i revolucionarne situacije. Ovo je bilo gledište koje će kasnije postati povezano sa levom frakcijom, iako frakcije u to vreme još nisu bile formalno ustanovljene. Istovremeno, Behmen blisko sarađuje i sa Komunističkom omladinskom internacionalom, te pomaže u slanju ilegalne komunističke literature u Kraljevinu SHS. Zbog teške finansijske situacije, 1921. godine se ipak vraća u Zagreb da tamo nastavi studije. Negde u to vreme, postao je sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Hrvatsku. Učestvuje i u radu legalnih pro-komunističkih organizacija i piše za partijske novine «Borba». Organizovao je akcije i protestne skupove za amnestiju Alije Alijagića, a potom i prikupljao pomoć gladnima u Sovjetskoj Rusiji za vreme građanskog rata.
Počevši od 1921. godine, više je puta hapšen, proganjan u rodni Stolac, a na kraju mu je i iz političkih razloga onemogućeno da nastavi studije. 1922. godine bio je delegat na Prvoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Beču, na kojoj su se prvi put otvoreno sukobile leva i desna frakcija. Nije poznato da li se i kako Behmen politički svrstao na ovoj konferenciji. Polovinom 1923. godine trajno odlazi u Berlin. Postaje član Međunarodnog radničkog komiteta pomoći gladnima, i učlanjuje se u Komunističku partiju Nemačke. Paralelno sa revolucionarnim radom, ponovo se upisuje na fakultet i sluša predavanja. Kao perspektivnog, mladog i sposobnog partijskog radnika, Komunistička omladinska internacionala ga je u maju 1924. godine pozvala u Moskvu, da bi radio u njenom Izvršnom komitetu. Međutim, ubrzo se razboleo od šarlaha, i umro u Moskvi samo četiri meseca kasnije.
Obzirom da je umro vrlo mlad, Behmen nije ostavio značajne teorijske monografije. Međutim, sačuvano je mnogo njegovih članaka u «Borbi», «Novoj Evropi», «Crvenoj zastavi» i «Jugoslovenskom narodu». Bavio se nacionalnim pitanjem, odnosom komunista prema parlamentarizmu, i intelektualnom istorijom. Nakon socijalističke revolucije u Jugoslaviji, u Sarajevu je dobio ulicu, koja i dan-danas nosi naziv Asima Behmena. Bio je predmet naučnih studija, uključujući i monografiju «Asim Behmen» Ahmeda Nazečića, iz 1967. godine. Zanimljivo je da se sve do sedamdesetih nije pominjao uticaj Trockog na radove mladog Behmena, koji se često pozivao na radove Trockog u svojim člancima za «Novu Evropu». Naravno, u vreme njegove smrti još nije došlo do formalnog konstituisanja trockističke opozicije, i malo je verovatno da je na bilo koji način bio direktno povezan s Trockim. Međutim, njegove recenzije Trockijevih radova i njegovo pozivanje na Trockog u svojim kritikama parlamentarizma dugo su bili ignorisani.
KONTEKST:
Behmen je bio saradnik časopisa «Nova Evropa» od samog početka. Taj časopis, koji je izlazio u Zagrebu pod uredništvom Milana Ćurčina, bio je glasilo liberalne inteligencije na pozicijama integralnog Jugoslovenstva. Behmen je bio jedan od retkih otvorenih komunista (zajedno sa Krležom) koji je tih godina pisao za «Novu Evropu». Članke je uglavnom slao iz Praga i Beča, a prihodom od članaka je dodatno finansirao svoj život u Pragu, i potom u Zagrebu i Berlinu. Kako su članci bili izrazito više levo od većine radova objavljenih u časopisu, obično su ih pratila Ćurčinova obrazloženja, gde tvrdi da zbog Behmenove intelektualne originalnosti i kvaliteta argumenata vredi objavljivati ove članke. Urednikovim rečima, iako gosp. Behmen govori za dve-tri nijanse glasnije i višim tonom nego što smo se mi – ogrezli u evropskim i domaćim tradicijama – naučili slušati i sami govoriti, držimo da on u suštini ima pravo, i stoga ne samo da rado saopštavamo njegove članke, koji su novi i zanimljivi sa svoga stanovišta, nego i sa svoje strane obraćamo na njih pažnju čitaocima koji ne zaziru od novih pogleda na stvari, i koji su se napokon ipak izmirili s idejom da se svet neće više vratiti u stare kolotečine, i da to možda i nije baš tolika šteta.
U nekim drugim slučajevima, bojeći se cenzure i potencijalne zabrane na osnovu Zakona o zaštiti države, redakcija «Nove Evrope» često se otvoreno distancirala od Behmenovih gledišta, izlažući zašto smatra da se ona ipak trebaju naći na stranicama toga lista. Uprkos tome, uredništvo je dozvoljavalo Behmenu da i dalje otvoreno propagira svoja komunistička gledišta na stranicama svog časopisa.
Behmen u ovom članku polemiše sa liberalnom i konzervativnom inteligencijom, koja se protivila ulasku manuelnih radnika u parlament, i smatrala takav potez opasnim po demokratiju. Ovakva diskriminatorska politika, naravno, bila je usmerena prvenstveno protiv Komunističke partije Jugoslavije, koja je upravo težila da radničku klasu u celini osposobi za aktivno učešće u politici. Behmen pobija standardne elitističke argumente o neophodnosti intelektualaca u parlamentima, a potom napada samu ideju parlamentarizma. Kao alternativu njoj, predstavlja ideju udruživanja intelektualaca u sindikate, i njihov politički nastup kao ujedinjene klase, po uzoru na bankarske činovnike, koji su se u tom trenutku isto udružili u sindikat. Cilj mu je konačna zamena parlamenta radničkim većima (sovjetima), iako ih, verovatno da bi izbegao cenzuru, naziva «sistemom profesijonalnih predstavništava».
ČLANAK:
Gomila parazita koja je zasedala u Starom Dvoru, učinila je atak na narodnu suverenost, i nametnula se, u vreme pobede principa narodne punoletnosti, za tutora narodu, zaprečivši ulaženje u Konstituantu izvesnim profesijama intelektualnih radnika. Ako se smatra svršenim zaključak koji se usvojio u parlamentu, onda se u osuđivanju ovoga akta naših vlasnika moraju naći skupa svi slojevi naroda. Ali se oni ne smiju solidarisati s motivacijom koja se kao nit vuče kroza sve zborove intelektualaca: «Ako inteligencija ne uđe u parlament, ući će u nj manuelni radnici, sa sela i iz varoši, koji će uneti kaos u parlament, i škoditi njegovoj radnoj sposobnosti.»
To je tvrđenje ne samo smelo, ono je i rđavo, a da ne postoji već i od pre, i da nije svojom sedinom i starošću dobilo neku vrstu legalnosti, moglo bi se nazvati grešnim. Intelektualci njime stavljaju odbranu svojih prava na labavu podlogu, upotrebljavajući za osvojanje pozicija strategiju – koja ne odgovara ni vremenu ni terenu na kom se bore.
Ulaženje manuelnih radnika u parlament ne bi nimalo škodilo njegovoj radnoj sposobnosti. Ova istina je vrlo stara, i ona se mnogo puta ponavljala. Nju je pokušala da obori birokratska plutokratija, koja je demokratsku Srbiju obukla u odeždu despotizma i rejakcionarstva, i koja, po svojoj funkciji, zamenjuje aristokratiju zapadnih zemalja. Paradoksalni duh Maksa Nordaua vrlo je dobro jednom primetio, da gomila ljudi koja bi se sastojala iz samih Getea, Njutona, Tolstoja i t.d., ne bi bila u stanju da reši ni jedno praktično pitanje bolje nego gomila u kojoj bi se nalazili sami obućari, krojači i zemljoradnici. Svaki od njih ima po jednu osobinu koja im je zajednička, jer je opšte ljudska, i k tomu po jednu individualnu; kod rezultovanja njihovih misli, uvek pobede one koje su produkti zajedničkih osobina, dok individualne iščeznu.
Kriza, prema tome, nije u strukturi parlamenta, – ona se nalazi u samome pojmu parlamentarnog sistema uopšte. Parlamenat, čim je prestao da bude ustanova za kontrolu (a to mu je bila prvobitna zadaća), čim je počeo da stvara, zapao je u krizu, i u njoj se danas nalaze svi parlamenti u svetu. Čovečanstvo gleda bezizlaznost stanja u kom se nalaze njegova predstavništva parlamentarnog sistema, i traži spas u sistemu profesionalnih predstavništava, jer najsposobniji ljudi iste profesije najbolje rešavaju i sva pitanja koja se odnose na same profesije.
Neka si, dakle, naši intelektualci ne uobražavaju da bi oni uneli u parlament neku sređenost i neka time ne operišu. Neka se revoltuju radi sužavanja narodne suverenosti, radi protivzakonskih dela naših vlasnika. I neka iz svega ovoga što ovi rade izvuku naravoučenije, da će danas, u vreme carovanja fizičke snage, moći samo onda da pobeđuju ako pristupe sindikalnm savezu, kao zasebna organizacija. Dok to ne učine, cinički će se smejati svakoj njihovoj protestaciji svi naši vlasnici – odgovorni i neodgovorni. Inače, ako se intelektualnost naših intelektualaca ne sastoji jedino u tom što znaju trideset slova naše abecede, biće u stanju da unesu života u naše sindikalno delanje, prodrmaće mrtvim dogmama koje još uvek sputavaju naš zvanični socijalizam, čija dogmatičnost odaje svoje nemačko poreklo.
Bankarski činovnici iz Bosne, naprimer, zaključili su ulaženje u sindikalni savez, po uzoru svojih francuskih drugova, koji su stupili u Glavnu Konfederaciju Rada. Taj korak čini nam se vrlo pametan, i mi ga pozdravljamo kao početak ozdravljivanja naših prilika. Provađanje grupisanja naših radnika u klase, deoba u ljude koji rade i ljude što ne rade, daće nove smernice našoj unutrašnjoj i internacijonalnoj politici. Tako bi se održala i ravnoteža u našem državnom životu, a eventualno bi se moglo izbeći i socijalnoj revoluciji, koja se inače u prilikama u kojima živimo, u privrednoj anarhiji koja vlada danas, čini neminovna. Bankarski činovnici u Bosni su počeli, a činovnici drugih pokrajina, u privatnoj i državnoj službi, i ostali intelektualci, trebali bi da slede.
Asim Behmen.
Priredio: Stefan Gužvica, istoričar, student doktorskih studija na Univerzitetu u Regenzburgu.