Polazeći od položaja radništva, autor, Goran Musić, dotiče se u analizi nekih od najsloženijih društveno-ekonomskih procesa u srbijanskom društvu: od uspona nacionalizma kasnih 80-ih, preko privrednog kolapsa i dezindustrijalizacije za vreme ratova 90-ih, pa sve do „tranzicionog“ preobražaja i ustoličenja neoliberalizma kao dominantnog ideološkog usmerenja u srbijanskoj politici, tokom prve decenije dvadesetprvog veka. Ključno pitanje za autora jeste način na koji su pomenuti procesi uticali na svest radništva, kao i različite oblike artikulacije njihove borbe za preživljavanje.
Goran Musić svoje nalaze jednim delom bazira na istraživanju koje je sproveo tokom svojih doktorskih studija pri Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci (Italija), na temu radničkih štrajkova u bivšoj Jugoslaviji tokom 80-ih. Ova studija predstavlja jedan od retkih analitičkih tekstova koji za temu imaju mobilizacije radničke klase u srbijanskom društvu danas. Nadamo se da će kao takva poslužiti za otvaranje daljih diskusija o pitanjima istorijskog iskustva i položaja radništva u regionu. Drugačiji načini gledanja na ovu složenu temu su svakako mogući i trebalo bi ih izložiti. Pitanja pozicije radništva u Srbiji, artikulacije njegovih društvenih i političkih interesa, kao i oblika organizovanja, danas su, čini se, značajnija nego ikada ranije. Globalna finansijska i ekonomska kriza je ostavila naročito pogubne posledice na Balkanu. Ekonomije država Jugoistočne Evrope nalaze se u recesiji ili stagnaciji još od 2008. godine. Kapije fabrika i preduzeća se zatvaraju, stopa nezaposlenosti dostiže istorijski vrhunac, a vlade u regionu istrajavaju u uvođenju budžetskih rezova. Neoliberaln politika privatizacije preostalih javnih preduzeća i fleksibilizacija radnih odnosa na štetu zaposlenih se nastavlja u punom obimu.
Priroda ekonomskih problema i društvenih posledica tekuće krize na Balkanu slična je situaciji u drugim zemljama na evropskoj periferiji, poput baltičkih zemalja, Grčke, Španije ili Portugala. Pa ipak, u različitim regionima susrećemo se sa krajnje drugačijim političkim reakcijama na krizu. Posebno u slučaju Grčke, Španije i Portugala svedoci smo nastajanja jakih protestnih pokreta odozdo. U Srbiji, kao i većini balkanskih zemalja, radnički pokret još ostaje pasivan posmatrač. Ova studija delimično objašnjava put do pozicije nemoći u kojoj se našla radnička klasa u regionu. Međutim, isto tako, svrha teksta jeste da pokuša doprineti građenju novog radničkog pokreta koji bi mogao da se uhvati u koštac sa velikim izazovima koji se danas postavljaju pred društvo.
