[1] Usled bojkota parlamentarnih izbora 2018. godine, u Narodnoj skupštini gotovo da nema opozicionih aktera. To je jedan od razloga zbog kojeg su ove godine raspisani vanredni parlamentarni izbori. Takođe, SNS-u je u interesu da se izbori na svim nivoima vlasti preklope sa predsedničkim izborima, kako bi što više personalizovali same izbore.
[2] Lokalni izbori održani su u Beogradu, Boru, Aranđelovcu, Smederevskoj Palanci, Lučanima, Medveđi, Knjaževcu, Bajinoj Bašti, Doljevcu, Kuli, Kladovu, Majdanpeku, Sečnju i Sevojnu.
[3] S obzirom na to da su na velikom broju biračkih mesta u Beograd primećene neregularnosti, i dalje nema zvaničnih rezultata izbora u glavnom gradu.
[4] U Srbiji biračka mesta otvorena od 7 do 20 časova. Svi koji su se našli na biračkom mestu do tog vremena, a svoje biračko pravo nisu uspeli da iskoriste, imaju pravo da glasaju dok ne stignu na red. Ove godine se prvi put dogodilo da su zbog gužvi ljudi masovno morali da čekaju i posle 20 časova.
[5] Ujedinjenu Srbiju činile su uglavnom partije nastale podelama unutar Demokratske stranke, koja je vladala pre SNS-a. To su Stranka slobode i pravde, Narodna stranka, Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Pokret za preokret, sindikat Sloga i drugi.
[6] Unutar Pokreta za obnovu Kraljevine Srbije je došlo do sukoba pre izbora. Jedan deo pokreta sklopio je koaliciju sa DSS-om, a drugi sa Dverima. Obe frakcije tvrde da polažu pravo na zvanični naziv.
[7] Svoj glavni slogan „Zajedno možemo sve“ SNS je po izbijanju rata u Ukrajini zamenio sloganom „Mir, stabilnost, Vučić.“
[8] Relevantnije je porediti rezultate iz 2016. zato što je većina opozicije bojkotovala parlamentarne izbore iz 2020 kada je SNS osvojila čak 1 957 000 glasova i dvotrećinsku većinu od 188 mandata, u uslovima značajno niže izlaznosti od 48,8%. U odnosu na 2020, SNS je izgubio čak 68 mandata i blizu 400 000 glasova.
[9] Sam SNS ima i manje od 120 mandata. Kada se uračunaju mandati Ljajićevog SDPS-a, PUPS-a, Pokreta socijalista i drugih, broj poslanika na koje SNS može direktno računati opada.
[10] Zdravko Ponoš je bio visoki funkcioner Narodne stranke koji se u jednom trenutku posvađao sa vrhom svoje partije, podnevši ostavku na sve funkcije. Iako je dogovor unutar ovog bloka bio da kandidat za predsednika bude ličnost koja najbolje stoji u istraživanjima, na sednici glavnog odbora Stranke slobode i pravde kandidovan je pravo Ponoš, što je bio „prst u oko“ koalicionim partnerima iz Narodne stranke.