Autor: Luka Petrović

U Srbiji su 3. aprila održani redovni predsednički, vanredni parlamentarni[1] i redovni izbori u nekoliko lokalnih samouprava[2]. Od lokalnih izbora, najveću pažnju su privukli izbori za Skupštinu grada Beograda, s obzirom na to da je nakon dužeg vremena u Srbiji postojala mogućnost promene bar nekog nivoa vlasti. Izbori su u velikoj meri uzdrmali vladavinu Srpske napredne stranke (SNS) i Socijalističke partije Srbije (SPS). Iako je Aleksandar Vučić pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora, SNS više nema samostalno većinu u Narodnoj skupštini Srbije. Postoji i mogućnost da zajedno sa SPS-om nemaju većinu u Skupštini grada Beograda, te ostaje da se vidi kako će se razrešiti prilično nejasna situacija u glavnom gradu. U nizu drugih gradova i opština SNS i SPS su pretrpeli značajne udarce.

Možda najvažniji ishod završenih izbora jeste etabliranje jasno profilisane zelene levice u vidu koalicije Moramo kao ozbiljne političke snage u domaćem političkom životu. Koalicija Moramo ne samo da je ušla u republički parlament osvojivši 4,7% glasova, već je u Beogradu izbornu trku završila kao trećeplasirana opcija sa skoro 11% osvojenih glasova.[3]

Neravnopravni uslovi

Od dolaska na vlast SNS-a kvalitet demokratije u Srbiji je u konstantnom padu. V-Dem Institut je u martu ove godine objavio izveštaj u kome je Srbija klasifikovana kao izborna autokratija, uz konstataciju da je jedna od država koja najbrže klizi ka punoj autokratiji. Izveštaj Freedom House za 2021. godinu označio je Srbiju kao hibridni režim. Reporteri bez granica Srbiju plasiraju na 93. mesto na Svetskom indeksu slobode medija, uz jasan trend pada od 2013. Ukratko: opoziciono političko organizovanje u Srbiji je u velikoj meri otežano, a vladajuće partije uživaju političke privilegije i bolje startne pozicije u odnosu na opozicione aktere.

Opozicija nema jednak pristup medijima, pritisci na birače od strane vladajuće partije su česti i mnogi ljudi su ucenjeni radnim mestima kako bi glasali za SNS. Mali i srednji biznisi trpe velike pritiske od strane državnih organa, ukoliko se odluče da finansiraju opozicione aktere, dok je autonomno sindikalno organizovanje otežano i često pod državnim pritiskom.

Ni ovogodišnji izbori nisu protekli u fer i demokratskoj atmosferi. Iz posmatračke misije CRTA saopšteno je da je izborni dan bio „loše organizovan i napet“, što je posledica „kontinuiranog urušavanja integriteta izbornog procesa u celini, obeleženog jačanjem i usavršavanjem raznih vidova izborne korupcije i ugrožavanja biračkih prava građana“. Prema CRTA-inim podacima na po 5% biračkih mesta u Beogradu i u Srbiji došlo je do „grubih kršenja pravila“.

Na dan glasanja napadnut je i pretučen predsednik Pokreta slobodnih građana, a sličnu sudbinu doživeo je i aktivista iz pokreta Ne davimo Beograd. Širom Srbije su zabeleženi slučajevi kupovine glasova, grupnog glasanja, korišćenja paralelnih biračkih spiskova i tzv. bugarskih vozova.
Na velikom broju biračkih mesta, posebno u Beogradu, su se tokom dana stvorile velike gužve. Deo ljudi je zbog toga odustao od glasanja, a deo je svoje biračko pravo iskoristio nakon zvaničnog isteka vremena u 20 časova.[4] Gužve su posledica odluke izborne administracije da na većini gradskih opština smanji broj biračkih mesta, ali i direktive koju su članovi biračkih odbora iz redova vladajuće partije dobili tokom izbornog dana. SNS je naložio svojim predstavnicima u biračkim odborima da istovremeno napuste svoja biračka mesta širom grada, što je smanjilo kapacitete biračkih odbora i dodatno usporilo proces glasanja na samom biračkom mestu.

Ovakve mahinacije posebno dobijaju na značaju, ako se ima u vidu da o vladajućoj većini u Beogradu odlučuje svega nekoliko hiljada glasova. Deluje da je vladajuća partija imala unapred pripremljenu taktiku za destimulisanje glasanja na sam izborni dan. Deluje i da je režim želeo isprovocira sukobe u Beogradu tokom izborne noći. Namerno stvaranje gužvi tokom izbornog dana je ceo izborni dan učinila napetim, a skandalozna odluka Republičke izborne komisije (RIK) da tokom izborne noći prekine sa radom i preliminarne izborne rezultate saopšti tek sutradan uveče, samo je dolilo ulje na vatru. Ubrzo su ispred RIK-a raspoređene jake policijske snage, što je atmosferu učinilo još napetijom i nesigurnijom. Situaciju je danima pred izbore podgrevao ministar policije Aleksandar Vulin izjavama da opozicija uz pomoć inostranih bezbednosnih službi priprema izbornu krađu i nasilnu smenu režima, tzv. srpski Majdan.

Naravno reč je potpunim besmislicama jer opozicija u Srbiji niti ima resurse da na bilo koji način utiče na izbornu volju građana, niti je zaista želela da nasiljem i izbornim mahinacijama svrgne režim. Zbog toga je odluka opozicionih aktera da ne izađu na proteste tokom izborne noći i pored svih neregularnosti koje su se dešavale, bila ispravna i politički promišljena. U situaciji kada je potrebno prebrojati svaki glas u glavnom gradu, i kada je smena režima u Beogradu moguća, nepotrebno je davati povoda argumentima da je opozicija na vlast došla nelegalno, nelegitimno i uz pomoć uličnog nasilja.

Politički blokovi i predizborna kampanja

Na političkoj sceni Srbije je pre izbora formirano nekoliko političkih blokova. SNS je se nekoliko svojih satelitskih partija formirala izbornu listu „Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve“. Očekivano, njihov kandidat za predsednika bio je upravo Aleksandar Vučić. SPS je izašla sa svojim listama na svim nivoima izbora, ali nije imala svog predsedničkog kandidata, već su podržali kandidaturu Aleksandra Vučića. Najveći opozicioni blok činio je centristički savez Ujedinjena Srbija[5], čiji je predsednički kandidat bio general Zdravko Ponoš. Koaliciju zelene levice Moramo činili su pokret Ne davimo Beograd, Otvorena građanska platforma Akcija, Ekološki ustanak, Politička platforma Solidarnost, Izbor za našu opštinu i Forum Roma Srbije. Njihova predsednička kandidatkinja bila je Biljana Stojković.

Na desnici je formirao nekoliko kolona. Jednu i ujedno najbolje plasiranu kolonu je činila konzervativna Nacionalno-demokratska alternativa (NADA) predvođena Demokratskom strankom Srbije (DSS) i Pokretom obnove Kraljevine Srbije (POKS) sa Milošem Jovanovićem kao predsedničkim kandidatom. Tu su bili i Patriotski blok za obnovu Kraljevine Srbije na čelu sa Boškom Obradovićem koji su činili Dveri i drugi deo POKS-a[6], te desno-populistička Srpska stranka Zavetnici sa Milicom Đurđević-Stamenkovski kao predsedničkom kandidatkinjom. Od desnih kolona Suverenisti Saše Radulovića i Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja nisu prešli cenzus od 3%.

Rat u Ukrajini je u značajnoj meri uticao na kampanju. Iako su progresivni akteri uspeli da nametnu  ekološke i socio-ekonomske teme u prvi plan, čemu najbolje svedoče masovni ekološki protesti održani širom Srbije u periodu pre izbora, rat u Ukrajini ne samo da je vratio identitetska pitanja u prvi plan, već je i u medijima i društvu tema izbora postala manje važna. Desnica u Srbiji je otvoreno proruski nastrojena i organizovanjem proruskih mitinga samo su dodatno homogenizovali svoje biračko telo.
SNS je pokušao da igra na dve stolice – Srbija je glasala u Ujedinjenim nacijama za usvajanje rezolucije kojom se osuđuje vojna agresija Rusije, ali se nije odlučila za uvođenje sankcija. Ključne reči naprednjaka tokom kampanje postale su mir i stabilnost[7], predstavljajući sebe kao jedinu opciju koja je garant očuvanja vojne neutralnosti Srbije. SPS je tradicionalno bliži ruskom uticaju u Srbiji pa se otvorenije protivio sankcijama.

Liberalno-demokratska opozicija je osudila rusku agresiju, ali je jasno naznačila da to ne znači da bi Srbija trebalo da krene putem pridruživanja NATO-u. Koalicija Moramo pokušavala je kroz kampanju da nametne teme zaštite životne sredine, alternativnog radnog zakonodavstva i uspostavljanja participativne demokratije u lokalnim zajednicama i radnim mestima. Ipak, deluje da je vladajuća koalicija najviše politički profitirala od novonastalih okolnosti, pre svega zbog toga što su ekološke i socio-ekonomske teme u situaciji rata bile potisnute u drugi plan.

Pirova pobeda SNS-a

Vučić je odneo pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora, osvojivši 58,5% glasova. Na drugom mestu završio je Zdravko Ponoš sa 18,3%, a iza njega Miloš Jovanović sa skoro 6%. Predsednički izbori su bili najmanje neizvesni, tako da opoziciona javnost nije polagala previše nade u veća iznenađenja.

Nije bila očekivana ni smena vlasti na republičkom nivou, ali rezultati sugerišu da je SNS u ozbiljnom padu, posebno kada se u obzir uzmu parlamentarni izbori iz 2016. godine.[8] Pre šest godina SNS je osvojila 1 823 000 glasova i apsolutnu većinu od 131 od 250 mandata. Preliminarni rezultati sugerišu da je izborna lista predvođena Aleksandrom Vučićem sa nešto više od 1 570 000 glasova osvojila 120 mandata.[9] SNS ne samo da je izgubila oko 250 000 glasova, već više nije u mogućnosti da samostalno formira većinu, čak ni sa svojim lojalnim partnerom, Strankom vojvođanskih Mađara, koja neguje izuzetno bliske veze sa Orbanovim Fidesom.

SPS je ostvario gotovo identičan rezultat kao i pre šest godina, ali sada ima priliku za zahteva više u eventualnoj koaliciji sa SNS-om. Međutim, već su počeli da se javljaju disonantni tonovi između dosadašnjih koalicionih partnera. Visoki funkcioneri obe partije su počeli sa međusobnim medijskim napadima, pa je pitanje kako će tačno izgledati budući pregovori. Stvari dodatno usložnjava SPS-ova pozicija oštrog suprotstavljanja uvođenju sankcija Rusiji, zbog čega deluje da će Vučić biti prinuđen da traži širu podršku, ukoliko bude primoran da napravi ozbiljnije spoljnopolitičke zaokrete.
Sigurno je da će se maksimalno odugovlačiti sa formiranjem nove vlade, i da će spoljnopolitički zaokret biti važan faktor prilikom budućih pregovora. Glasanje Srbije za izbacivanje Rusije iz Saveta za ljudska prava UN-a, nekoliko dana po završetku izbora nagoveštava takav scenario.
Iako može delovati da će Narodna skupština biti prepuna desničarskih opcija, situacija nije toliko obeshrabrujuća kako deluje na prvi pogled. Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja koja je na izborima 2016. osvojila 8,1% i nešto više od 300 000 glasova sada je nestala sa političke scene. Uz 5,04% i skoro 200 000 glasova koalicija DSS-Dveri je 2016. bila druga desničarska opcija u tadašnjem sazivu.

Ovoga puta desničarski glasovi su samo malo drugačije raspodeljeni, a ulazak više aktera u Narodnu skupštinu je posledica smanjivanja cenzusa uoči redovnih parlamentarnih izbora 2020. godine sa 5% na 3%. Koalicija NADA je osvojila 197 000 glasova (5,39%), Dveri-POKS 140 000 (3,83%), a Zavetnici 137 000 (3,74%). Ispod cenzusa su ostali Suverenisti sa 83 000 (2,27%). Reč je o neznatnoj razlici u apsolutnim brojevima u odnosu na 2016. U Srbiji desničarske opcije u proteklih dvadeset godina mogu računati na 10-15% podrške, samo je pitanje kako će se ti glasovi raspodeliti, što dobrim delom zavisi od koalicija i izbornih pravila u datom trenutku.

Treba naglasiti da je ulazak u vlast neke od ovih opcija malo verovatan, posebno u sadašnjim međunarodnim okolnostima. Verovatnije je da će desnica u Srbiji Vučiću služiti kao strašilo kojim će ojačavati svoju pregovaračku poziciju prilikom budućih razgovora sa zapadnim državama.
Od najvećeg opozicionog bloka Ujedinjena Srbija se definitivno očekivalo više od postignutog. Rezultat od 500 000 glasova i 13,57% teško da može zadovoljiti koaliciju sastavljenu od tri stranke i nekoliko pokreta. Pitanje je i koliko će dugo opstati ovaj savez nakon završetka izbora. Još tokom predizborne kampanje su se stvorili određeni antagonizmi između Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa i Narodne stranke Vuka Jeremića, posebno zbog načina na koji je doneta odluka o kadidaturi Zdravka Ponoša za predsednika.[10] Ponoš je ubrzo po završetku izbora i zvanično napustio Narodnu stranku i ostaje da se vidi da li će se prikloniti Draganu Đilasu ili će samostalno graditi svoju političku karijeru.

Koalicija Moramo je verovatno najveći dobitnik nedavno završenih izbora. Po prvi put od uvođenja višestranačja jedna jasno profilisana zelena levica postala je parlamentarna opcija. Koalicija je nastala odozdo, udruživanjem više ekoloških, feminističkih pokreta, pokreta za radna prava i građanskih inicijativa. Moramo je bio fokusiran na terensku kampanju i neposredno organizovanje u lokalnim zajednicama, što najbolje ilustruje podatak da je ova koalicija potrošila ubedljivo najmanje novca za TV oglašavanje tokom kampanje.
Prvi put u proteklih trideset godina, jedna opcija je u prvi plan tokom kampanje stavila reformu radnog zakonodavstva u korist radnika i radnica, zaštititu životne sredine i prava svih manjinskih zajednica. Koalicija je osvojila 170 000 glasova na nacionalnom nivou, odnosno 4,63% glasova.

Promena počinje odozdo?

Oči javnosti najviše su bile uprte na izbore u glavnom gradu. Dugih deset godina nije bilo neizvesnosti oko toga ko će činiti većinu u predstavničkim telima na svim nivoima vlasti. Potrebno je sačekati održavanje izbora na oborenim biračkim mestima i proglašenje konačnih rezultata kako bi se znala konačna raspodela mandata. Izlaznost je bila velika. Preko 900 000 (57,98%) ljudi u Beogradu je iskoristilo svoje biračko pravo.
Najverovatnije, od 110 odbornika u Skupštini grada SNS i SPS će moći da računaju na najviše 55-56 mandata. Ujedinjena Srbija može da računa na 25-26 odborničkih mesta. Koalicija Moramo osvojila je oko 90 000 glasova, tj. 12-13 mandata. Ostatak mandata pripašće desničarskim opcijama.
Na prethodnim beogradskim izborima, održanim 2018. lista SNS-a je osvojila 64 mandata, dok je lista Aleksandra Šapića, koji se ove godine kandidovao na listi SNS imala 12 odbornika. Ovoga puta zajedno mogu računati tek na 48. Centristička opoziciona opcija je ostvarila gotovo istovetan rezultat u odnosu na prethodne izbore, slično kao i SPS.

Pokret Ne davimo Beograd, koji je stožerna organizacija koalicije Moramo u Beogradu, je tada osvojio 3,44% i nije prešao cenzus. Gotovo tri puta više glasova na beogradskom nivou najbolje ilustruje skok koji je zelena levica u Srbiji napravila u prethodne četiri godine.
Detaljniji uvid u rezultate po gradskim opštinama najbolje ukazuje na razmere opozicionog uspeha. Opozicione opcije osvojile su ubedljivu većinu glasova u centralnim gradskim opštinama Starom Gradu, Vračaru, Savskom Vencu ali i na Novom Beogradu, dok su na Paliluli, Zvezdari, Voždovcu, Čukarici i Zemunu rezultati blago u korist opozicije ili izjednačeni.

Na delu ovih gradskih opština izbori će se održati već 2024. i naprednjaci se ne mogu radovati trenutnim odnosom snaga u Beogradu. Vlast je pobedila uglavnom u perifernim gradskim opštinama, što se moglo i očekivati.
Opozicione organizacije ostvarile su odlične rezultate i u pojedinim lokalnim samoupravama gde su organizovani lokalni izbori. U Boru, gradu koji se godinama bori sa ekstremnim zagađenjem vazduha, SNS je osvojio svega 35% glasova i opozicija će imati priliku da ozbiljno ugrozi vladavinu naprednjaka u tom gradu. Lokalni pokreti su napravili odličan rezultat i u Kladovu i Kuli.
Rezultati izbora na lokalnom nivou posebno ohrabruju sve opozicione aktere u Srbiji i deluje da je režim SNS-a najranjiviji upravo na lokalnom nivou. Prvi sledeći korak su izbori u boegradskim gradskim opštinama za manje od dve godine, i to će biti prilika da zelena levica ojača svoje prisustvo u gradskim upravljačkim strukturama.