Autor: Moša Pijade

O AUTORU:

Moša Pijade (Beograd, 4. januar 1890. – Pariz, 15. mart 1957.) bio je član Titovog užeg kruga sa ubedljivo najdužim partijskim stažom, koji je bio aktivan član partije još od ranih dvadesetih. Rođen je u poznatoj beogradskoj sefardskoj porodici Pijade. Njegov otac Samuel bio je trgovac tekstilima, a deda Uzijel, rodom iz Vidina u današnjoj Bugarskoj doselio se u Beograd u vreme kneza Miloša Obrenovića. Pijade je želeo da bude slikar, te je pohađao akademije u Parizu i Minhenu od 1906. do 1910. godine. Istovremeno se bavio i novinarstvom. Novinarsku karijeru nije počeo kao marksista, nego kao nacionalista, inspirisan idejama južnoslovenskog jedinstva (koje je tada uključivalo i Bugarsku) kao i balkanskog federalizma. Bio je saradnik novina Pijemont, bliskih organizaciji «Ujedinjenje ili smrt», poznatijoj kao Crna ruka. Kao i mnogi drugi crnorukci, poput Mustafe Golubića i Pavla Bastajića, razočaran politikom Karađorđevića i centralističkim ujedinjenjem pod okriljem srpske monarhije, okrenuo se komunizmu. Član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1. januara 1920. godine. Već u junu iste godine prisustvuje Drugom, Vukovarskom kongresu partije i ubrzo biva izabran za gradskog odbornika u Beogradu. Njegov mandat je nakon svega par dana poništio Ministar unutrašnjih dela Milorad Drašković. Nakon Obznane, Pijade postaje deo partijske levice, koja se zalaže za revolucionarnu akciju kao odgovor na državnu represiju. Pored toga, prevodi Kominternine «Teze o nacionalnom i kolonijalnom pitanju» na srpskohrvatski. Pod njihovim uticajem, zajedno sa Živkom Jovanovićem, piše prvu lenjinističku rezoluciju o nacionalnom pitanju u Kraljevini SHS, u februaru 1921. godine (tekst rezolucije nije sačuvan, a partija ju nije prihvatila). Iste godine, Pijade po prvi put ulazi u najviše partijske organe, pošto je izabran za člana Zameničkog izvršnog biroa KPJ. U junu 1922. godine predstavlja KPJ na Četvrtoj konferenciji Balkanske komunističke federacije u Sofiji, gde se protivi insistiranju bugarskih komunista na ostvarivanju prava naroda na samoopredeljenje do otcepljenja. 1923. i 1924. godine bio je aktivan u legalnoj Nezavisnoj radničkoj partiji Jugoslavije (NRPJ), i uređivao je njene listove «Radnik» i «Okovani radnik». U to vreme, tokom diskusije o nacionalnu pitanju, Pijade, kao i ostatak partijske levice, dolazi na pozicije podržavanja prava na samoopredeljenje do otcepljenja. NRPJ je ubrzo zabranjena Zakonom o zaštiti države.

Nakon zabrane NRPJ, Pijade osniva ilegalnu komunističku štampariju. Ona je provaljena u februaru 1925. godine, a on je osuđen na dvanaest godina zatvora. Na slobodu će izaći tek nakon četrnaest, 1939. godine. Prvih devet meseci u sremskomitrovačkoj kaznionici proveo je u samici. Posle mu je dozvoljeno da radi u tkačkoj radionici i čak da se povremeno bavi slikarstvom. Bio je organizator partijskog obrazovanja na robiji, političkih demonstracija i štrajkova glađu. U proleće 1927. godine počinje da sa Rodoljubom Čolakovićem prevodi Marksov «Kapital» na srpskohrvatski (ovaj posao započeo je prvi put još u samici). Prevod prvog toma završen je do kraja 1929. godine, kada Pijade prevodi i Marksov «Uvod za jednu kritiku političke ekonomije». U februaru 1930. godine premešten je u Lepoglavu, gde upoznaje Josipa Broza i postaje njegov blizak prijatelj. Ubrzo postaje član Kaznioničkog komiteta, čiji je Broz bio sekretar. 1933. godine, zahvaljujući Augustu Cesarcu i Veselinu Masleši, u Beogradu izlazi Pijadin i Čolakovićev prevod prvog toma «Kapitala». Krajem godine, Pijade je vraćen u Sremsku Mitrovicu. Sledeće godine, časopis «Danas» objavljuje njegov prevod »Uvoda za jednu kritiku političke ekonomije», a država ga šalje nazad u Lepoglavu. 1934. godine objavljen je i prevod drugog toma «Kapitala». U avgustu 1935. godine, vraćaju ga u Mitrovicu, gde će ostati do kraja odsluženja kazne. 1936. godine, sa Jovanom Veselinovim i Mesudom Mujkićem, piše prvu »Istoriju Komunističke partije Jugoslavije» u svrhu obrazovanja partijskih kadrova.

U to vreme Pijade dolazi u sukob sa Petkom Miletićem, sekretarom Kaznioničkog komiteta u Sremskoj Mitrovici. Pijade je bio blizak sa Andrijom Hebrangom, a Miletić ih je obojicu smatrao za potencijalne izdajnike, jer su počeli da podržavaju saradnju sa građanskim političkim strankama. Međutim, gledište Pijade i Hebranga bilo je u skladu sa novom Kominterninom politikom narodnog fronta. U avgustu 1937. godine, Miletićevi ljudi u Mitrovici pokušali su da ubiju Hebranga. Vest o ovome došla je do CK KPJ tek u jesen, kada je Pijade zbog operacije privremeno premešten u Beograd. On o dešavanjima u Mitrovici izveštava Ivu Lolu Ribara, koji kao sekretar SKOJ-a to prenosi Centralnom komitetu u Parizu, koji je tada de facto bio pod kontrolom Pijadinog prijatelja sa robije Josipa Broza, sada poznatog pod nadimkom Tito. Tito i CK partije, šokirani vešću o pokušaju ubistva Hebranga, smenjuju Miletića i postavljaju Pijade za novog sekretara Kaznioničkog komiteta u Sremskoj Mitrovici. Borba sa «petkovcima» traje tokom cele 1938. godine, da bi u januaru 1939. godine bio izabran Kaznionički komitet izabran isključivo od pristalica Pijade. Četiri meseca kasnije, on nakon četrnaest godina izlazi na slobodu. Ubrzo potom postaje deo partijske komisije za rad na selu. Na Petoj zemaljskoj konferenciji izabran je za člana CK KPJ.

Posle Aprilskog rata i okupacije, Pijade je poslat u Crnu Goru, gde učestvuje u organizaciji Trinaestojulskog ustanka. U decembru 1941. godine dolazi u Rudo i priključuje se Vrhovnom štabu. Pri Vrhovnom štabu će biti zadužen za pitanja ekonomije i uspostavljanje partizanske vlasti na slobodnim teritorijama, te je prvi kodifikovao ekonomsko i pravno ustrojstvo nove vlasti, tj. tadašnjih narodnooslobodilačkih odbora. Sa svojim bliskim prijateljem Veselinom Maslešom organizovao je Prvo zasedanje AVNOJ-a u Bihaću, a 1943. je učestvovao u pripremanju svih pravnih odluka AVNOJ-a, te postao njegov potpredsednik. U isto vreme osnovao je TANJUG - Telegrafsku agenciju Nove Jugoslavije. Posle Drugog zasedanja AVNOJ-a, Pijade i Čolaković su u pozadini radili na budućim zakonima, pa čak i nacrtu ustava buduće države. U avgustu 1944. godine, Pijade odlazi u Moskvu kao deo jugoslovenske delegacije, gde pregovara o održavanju istočnih granica Jugoslavije nakon rata i snabdevanju partizana od strane SSSR-a kroz Rumuniju. Na osnovu ovih dogovora počele su i sadejstva Crvene armije sa NOVJ pri oslobođenju Srbije. U novembru dolazi u oslobođeni Beograd i radi na pisanju zakona, uključujući one o procesuiranju ratnih zločinaca, ali i amnestiranju četnika i domobrana. Početkom sledeće godine učestvuje u neuspelim pregovorima o formiranju jugoslovensko-bugarske federacije.

Pijade je bio autor Zakona o agrarnoj reformi, o fondu za obnovu zemlje, o konfiskaciji imovine, i o zaštiti narodnih dobara. Učestvovao je u pisanju Ustava, a u Ustavotvornoj skupštini vodio je diskusije sa Dragoljubom Jovanovićem iz Narodne seljačke stranke, koji je napustio Narodni front i počeo da se otvoreno protivi komunistima. Pored toga, Pijade je učestvovao u formiranju narodnih odbora i zemljoradničkih zadruga na teritoriji Jugoslavije. 1946. godine, bio je deo jugoslovenske delegacije na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Protivio se daljim pokušajima stvaranja federacije sa Bugarskom i Albanijom. Podržao je Tita nakon Rezolucije Informbiroa i postao je član Politbiroa CK KPJ na Petom kongresu KPJ u julu 1948. godine. Učestvuje u prvim jugoslovenskim delegacijama koje odlaze u London i Pariz 1951. godine. Narednih godina učestvuje u sastavljanju novih zakona kojima je u Jugoslaviju uvedeno radničko samoupravljanje. 1954. godine postaje predsednik Skupštine Federativne narodne republike Jugoslavije. 1957. godine, po povratku iz diplomatske posete Londonu, Pijade na kratko ostaje u Parizu. Tamo 15. marta iznenada umire od srčanog udara, u šezdeset osmoj godini života.

Kao jedna od najznačajnijih ličnosti iz Titovog užeg kruga, Pijade je sahranjen uz najviše državne počasti, u Grobnici narodnih heroja na Kalemegdanu. Po njemu su u Jugoslaviji nazivane škole, ulice, radnički univerziteti i druge ustanove, od kojih su mnoge nakon 1991. godine preimenovane. Njegovi izabrani spisi objavljeni su već 1964. godine, pod redakcijom njegovog prijatelja Rodoljuba Čolakovića, a četiri godine kasnije Slobodan Nešović objavio je i njegovu biografiju. Njegovi slikarski radovi izloženi su posthumno na putujućoj izložbi koja je 1957. i 1958. obišla mnoge veće gradove Jugoslavije, a većina ih se danas čuva u Beogradu, u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti. Pored stotina novinskih članaka, prevoda i pravnih akata, Pijadeova najznačajnija teorijska dela su «Ofanziva kapitala i radnički pokret» (1922), «Položaj radničke klase u Jugoslaviji» (1923), «Istorija Komunističke partije Jugoslavije» (1936, sa Jovanom Veselinovim i Mensurom Mujkićem), «Istorija sindikalnog pokreta u Jugoslaviji» (1936, objavljeno 1946), «Teze o nacionalnom pitanju» (1940) i «O nacrtu Ustava Federativne narodne Republike Jugoslavije» (1945).

KONTEKST:

Ratom razorena i izmrcvarena Bugarska je, u sred ofanzive Antante koja će rezultirati probojem Solunskog fronta, doživela i antimonarhističku pobunu. Vojnička buna počela je 24. septembra i u roku od par dana na njenom čelu se uspostavio Bugarski seljački narodni savez (BZNS) koji je vodio Aleksandar Stambolijski. Car Ferdinand I bio je primoran da abdicira, a njegov sin Boris III došao je na vlast. Ustanak je poražen, ali je godinu dana kasnije Stambolijski, nakon parlamentarnih izbora, postao premijer Bugarske. Bugarski marksistički revolucionari, poznati kao «tesni socijalisti» pod vođstvom Dimitra Blagoeva, držali su se po strani tokom ustanka. 1919. godine promenili su ime u Bugarska komunistička partija (BKP) i učlanili se u Treću internacionalu.

Stambolijskijevi agrarci verovali su u duhovnu superiornost sela u odnosu na gradove i mogućnost seljaštva da uspostavi novi, egalitarni sistem bez socijalističke revolucije, koji bi bio zasnovan na poljoprivredi i uspostavi kooperativa. Stambolijski je smatrao da je, pored Lenjinovog, njegov sistem jedini zaista radikalni politički eksperiment tog doba. Međutim, dve političke koncepcije, jedna zasnovana na istorijskoj ulozi seljaštva, a druga proletarijata, nužno su se sukobljavale. Stambolijski je kao premijer početkom 1920. godine brutalno ugušio štrajk železničara. Bugarski komunisti zbog toga nisu verovali njegovom režimu i najčešće su mu se aktivno suprotstavljali. Strani revolucionari, pre svega iz Nemačke i Sovjetske Rusije, kritikovali su bugarske komuniste zbog njihovog pasivnog držanja tokom vojničkog ustanka 1918. godine. Smatrali su da su komunisti mogli da preuzmu inicijativu i ustanak okrenu u svoju korist, umesto što su ga prepustili agrarcima. Tim pre zato što je BKP bila potpuno neprijateljski nastrojena prema Stambolijskom, kog su, uprkos njegovom nepoverenju prema građanskoj klasi i industrijalcima, smatrali za slugu buržoazije, zbog njegovog odbijanja da se upusti u nacionalizaciju sredstava za proizvodnju.

Kada je ranih dvadesetih došlo je do opšteg povlačenja komunističkog pokreta na svim frontovima, nastupila je politika ujedinjenog fronta. U Zapadnoj Evropi, ona se zasnivala na saradnji komunista sa reformističkim radničkim partijama zarad pokušaja ponovnog zaoštravanja klasne borbe. U Istočnoj, gde je socijaldemokratija bila slabija, komunisti su razvili ideju saveza radništva i seljaštva, te predstavili slogan radničko-seljačke vlade, kao prelaznog stadijuma između buržoaske diktature i diktature proletarijata. Jedan od glavnih ideologa ove politike bio je i Vasil Kolarov, vodeći član BKP i jedno vreme generalni sekretar Kominterne. Uprkos ovoj promeni politike, nepoverenje između komunista i agraraca u Bugarskoj stalno je raslo. Bugarska je čak ponudila utočište beloarmejcima koji su pobegli iz Sovjetske Rusije, što je dodatno razbesnelo komuniste, i zabrinulo ih, jer su se te trupe mogle koristiti protiv njih u budućoj revoluciji.

U isto vreme, vlast Stambolijskog bila je sve nestabilnija. Osim što se sukobio sa urbanom buržoazijom, na sebe je navukao i gnev vojske i paravojnih organizacija, zbog sopstvene spremnosti da se pomiri sa posleratnim statusom quo, odnosno bugarskim gubitkom teritorija, pre svega Vardarske Makedonije. Stambolijski, koji se etnički izjašnjavao kao Jugosloven, održavao je dobre odnose sa Kraljevinom SHS. Pokušavao je da suzbije uticaj paravojne Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije (VMRO) na politiku u Bugarskoj, i preživeo njihov pokušaj atentata početkom 1923. godine. Zbog stalnih napada sa desnice, njegova vlast je tokom tih nekoliko godina postajala sve autoritarnija, kako se on osećao sve ugroženije. Nameštanja izbora i oružani obračuni seljačkih paravojnih formacija sa njegovim neprijateljima postali su normalna pojava. Ovo je, pored desničara, obuhvatalo i komuniste, što je dodatno produbilo nepoverenje između dve partije.

Kap koja je prelila čašu bio je Niški sporazum iz marta 1923. godine, kojim se Stambolijski pred Kraljevinom SHS obavezao da će se obračunati sa VMRO. 9. juna 1923. godine, VMRO i druge desničarske organizacije sprovode državni udar i brutalno ubijaju Stambolijskog. Na vlast dolazi pravnik i ekonomista Aleksandar Cankov, koji će tridesetih postati jedan od najistaknutijih bugarskih fašista. Komunisti, nezadovoljni politikom agraraca, ostali su neutralni. Međutim, politika ujedinjenog fronta nalagala je da ustanu u odbranu seljačke vlade u slučaju desničarskog državnog udara, o čemu su govorile i zvanične rezolucije BKP. Uprkos tome, komunisti su čak aktivno zaustavljali one partijske organizacije koje su pokušavale da organizuju odbranu Stambolijskog. Kominterna, čiji se Treći rašireni plenum održavao upravo u vreme prevrata u Bugarskoj, bila je šokirana. BKP, koja je smatrana za najbolju boljševičku partiju na Balkanu, potpuno je podbacila. Boljševici su smatrali da je prevrat bio ekvivalent puču Kornilova iz avgusta 1917. godine. Tada su boljševici stali u odbranu Privremene vlade od ekstremne desnice, ne da bi odbranili buržoasku vladu, nego da bi razotkrili njenu slabost i pripremili teren za sopstveno preuzimanje vlasti. BKP je svojom neutralnošću propustila tu priliku.
Pokušavajući da spase što se može spasti, Kominterna je narednih meseci, pod vođstvom Grigorija Zinovjeva, nametnula bugarskim komunistima ustanak. Loše pripremljen i na kraju isprovociran od strane nove desničarske vlade, ustanak je poražen nakon svega nekoliko dana. Njegove vođe, Georgi Dimitrov i Vasil Kolarov, pobegle su u Jugoslaviju, a odatle u SSSR. Usledio je još žešći napad nove vlade na komunistički pokret, koji je pritom sasekao u korenu sve pokušaje nevoljne saradnje između komunista i agraraca.
Događaji u Bugarskoj u junu i septembru 1923. godine bili su prekretnica za balkanski komunistički pokret. Komunisti su tek tada zaista shvatili snagu seljaštva, koje je u svim balkanskim državama činilo apsolutnu većinu stanovništva. Pored toga, analizirajući snagu VMRO, došli su do zaključka da je nacionalno pitanje od ključnog značaja za uspešno uspostavljanje saveza sa seljaštvom. Od septembra 1923. godine, komunisti će početi da prave dosledne i ozbiljne pokušaje da, kroz podršku politici nacionalnog samoopredeljenja do otcepljenja, sklope saveze sa seljačkim organizacijama poput BZNS-a ili Hrvatske seljačke stranke. Glavna posledica toga biće podrška nasilnom uništenju Jugoslavije, Bugarske i drugih balkanskih zemalja, zarad revolucionarne borbe za stvaranje ujedinjene Balkanske komunističke federacije.

Ovaj članak Moše Pijade iz novembra 1923. godine analizira greške BKP-a, značaj bugarskih događaja za strategiju i taktiku jugoslovenskih komunista, i pre svega ističe centralno mesto seljačkog pitanja u revolucionarnoj borbi na Balkanu, koje su, po njegovom mišljenju, komunisti nepravedno zapostavili. Pored oštre i objektivne kritike BKP-a, Pijadin članak odlikuje i nekritički odnos prema pučizmu Kominterne. Inspirisan uspehom ruskih boljševika, Pijade, inače veoma oštar prema bugarskom rukovodstvu, ne primenjuje isti standard na ruske komuniste, koji su isforsirali neuspešan ustanak i doveli BKP na rub uništenja.

ČLANAK:

U prošlom broju «Borbe»[1] bacili smo jedan kratak pogled na događaje koji su se odigrali u Bugarskoj u trećoj desetini septembra, ističući koliko su oni značajni za bugarski, balkanski i internacionalni proleterijat. I već se odmah u internacionalnoj proleterskoj štampi pokazalo najveće interesovanje za bugarske događaje ne samo radi njihove aktuelnosti, ne samo iz proleterske internacionalne solidarnosti i ne samo  hroničarski, već u prvom redu radi pouka, dragocenih pouka koje internacionalnom proleterskom pokretu donosi u krvi ugušena revolucija bugarskih radnika i seljaka. U jednom svom članku o bugarskim događajima Zinovjev tačno zapaža, i jako podvlači da su ti događaji od značaja ne samo za zemlju u kojoj su se odigrali, nego i za opštu ocenu uloge seljaštva.[2] Ali oni pružaju pouke ne samo za tu ocenu, nego i za revolucionarnu strategiju, za organizaciju borbe, za pravilnu ocenu političke situacije, za pravilno shvatanje zadataka koje jedan momenat postavlja pred jednu revolucionarnu proletersku partiju, i te pouke, plaćene tako skupo, biće dragocene internacionalnom proleterijatu i njegovim vodećim revolucionarnim  partijama ako se dobro razumeju i praktično primene.

Za nas u Jugoslaviji, kao i za sve revolucionarne proleterske partije na Balkanu, bugarski događaji imaju osim tog opšteg teorijskog interesa još i interes  bliskih stvari, stvari koje neposredno zasecaju u naš život i koje su jedno značajno merilo i naše budućnosti. Sa toliko više pažnje dužni smo mi ući u suštinu bugaskih događaja. Mi ćemo to pokušati, makar da izvesni momenti još nisu dovoljno rasvetljeni ili još nije vreme da se o njima govori. Na svaki način i bez toga ima za naše proučavanje već sada dovoljno osnova.
Nesumnjivo je, da je najveći značaj bugarskih događaja u tome što nam oni donose najozbiljnije pouke u pogledu odnosa između varoškog proletarijata i seljačkih masa. Poraz bugarske revolucije pogađa podjednako varoške radnike kao i radni narod na selu, kao god što je i njihova borba bila zajednička. A tako su isto zajedničke i pouke iz toga poraza. Imamo po sredi jedan nesporazum, koji zatim postaje jednim kasno postignutim i još nedovoljno izrađenim sporazumom, sporazumom kome nisu na raspoloženju stajala nužna organizatorska i tehnička sredstva, koja se u jednom momentu ne daju improvizovati. Taj nesporazum, koji se kretao između zemljoradničkog (Stambolijskovog) i komunističkog vodstva, jeste u ovome. Stambolijski nije razumeo da seljaštvo objektivno nema mogućnosti da bude samostalan politički faktor, da samo drži i održi vlast u državi. On je prezreo svako oslanjanje na varoški proletarijat, ne uviđajući u njemu najprirodnijeg saveznika za seljačke mase u njihovoj borbi protiv varoške buržoazije. Kako su za njim išle ogromne seljačke mase, kako je njegova partija na izborima  odnosila apsolutnu većinu glasova,[3] on se podao iluzijama zasnovanim isključivo na rđavoj proceni stvarne vrednosti toga ogromnog broja glasača. I ne sanjajući o mogućnosti da jedna odlučna zaverenička manjina može jednim prevratom uništiti njegovu vlast, Stambolijski nije na veliko poverenje koje su mu seljačke mase dale odgovorio punim poverenjem u njih: on ih je ostavio bez ikakvog oružja. On im je unapred oduzeo mogućnost uspešne odbrane. No Stambolijski nije samo propustio da potraži oslonac u varoškom proletarijatu, - on se čak okrenuo protiv njega. On je dopustio da njegov zemljoradnički pokret postane gojazan, puštajući da u njemu preovladaju seoske gazde, i degenerisani pokret iz dana u dan dolazio je u sve oštrije sukobe sa varoškim proletarijatom. Na drugoj strani, komunističko vodstvo, stojeći pod neposrednim utiscima ovakve antiradničke politike Stambolijskovog režima, razoravalo je i sa svoje strane mostove između sebe i zemljoradničke partije, ne umejući da gleda u budućnost koja je komunistima i njihovim momentalnim protivnicima pripremala najprirodniju zajedničku odbranu od belih. Bugarska Komunistička Partija nije bila iznenađena prevratom od 9. juna, ona je mesecima očekivala, ona je jasno predviđala dolazak reakcionarnog zavereničkog prevrata. Ali se ona unapred spremala – reč je ovde o vodstvu – da ga dočeka u samostalnom stavu. Još januara ove godine rezolucija Centralnog Partijskog Veća stavlja Partiji, za slučaj prevrata, zadatak ne da pomaže zemljoradničku vladu, niti da zauzme vlast zajedno sa zemljoradničkom partijom, nego da povede samostalnu borbu za osvajanje vlasti od strane Komunističke Partije u zajednici sa masama sitnih i siromašnih seljaka, koje kidaju svoj savez sa seoskom buržoazijom i primaju jedinstveni front sa K.P.B. Ideja koalicije sa zemljoradničkom partijom odbacuje se ne samo za tekući čas, nego i za slučaj da nastupi kontrarevolucionarni prevrat. Kao što vidimo, ovom odlukom ipak je bila predviđena borba, i to borba za uzimanje vlasti, a međutim 9. juna Partija tu borbu nije povela.

Ova odluka pogoršana je odlukom istog partijskog foruma od aprila. Ta odluka kaže da će se K.P. boriti, ali ne radi potpomaganja zemljoradničke vlade, već za uspostavljanje jedinstvenog fronta i radničko-seljačke vlade. Ali borba za neposredno uspostavljanje radničko-seljačke vlade putem oružanog ustanka čini se u ovoj odluci zavisna od izbijanja građanskog rata u zemlji. K.P.B. je dakle stala na gledište da ona parolu oružanog ustanka može dati samo kada se građanski rat već bude razbuktao bez njezinoga učešća, kada mase već budu u otvorenome, oružanomu sukobu bez njezinoga vodstva. Drugim rečima, čekalo se da se kontrarevolucija uhvati u koštac sa Stambolijskijevim režimom i ako to dovede do građanskog rata, tek onda umešati se i povući mase na treću stranu.
Ovako pogrešan stav na jedva dva meseca pred prevrat kontrarevolucije bio je uzrok što je K.P. i organizatorski i tehnički, kao i politički bila nepripremljena na dan prevrata, pa je i ostala tehnički i vojnički nepripremljena i dva meseca docnije,[4] kada je reakcija i na nju udarila. Bilo je razumljivo da jedna partija koja se priprema da u slučaju prevrata povede tek propagandu za radničko seljačku vladu, odnosno prethodno za jedinstveni front radnika i seljaka, nije pomišljala na jedan vojnički plan i energičnu tehničku pripremu, ma koliko da je razumela svu blizinu očekivanog prevrata. A ta nespremnost je, kad je prevrat 9. juna došao, bila jedan od činilaca koji su uticali na vodstvo da se uzdrži od stupanja u akciju, i koji bi možda tako isto uticao i u tome slučaju, da je vodstvo makar u tome poslednjem času, gledajući stvarnost u oči, i stalo na gledište da se u akciju stupi. No znamo, da ni u tome času vodstvo K.P.B. nije nalazilo potrebu da menja ranije zauzeti stav. «Naša partija neće potpomagati ni oborenu ni novu vladu. U vojne akcije i oružanu borbu između varoške i seoske buržoazije naša partija neće se mešati. Kada pokret povuče mase i razvije se u građanski rat, onda će naša partija odrediti svoje držanje prema tome kakve prilike budu. Partija zauzima samostalan stav»... - itd. tako je glasila parola partijskog vodstva izdata organizacijama na dan 10. juna. Na takav stav se partijsko vodstvo, osim ranijim pogrešnim odlukama, dalo navesti još i neosnovanim uverenjem, da bi K.P.B. u borbi ostala usamljena, tj. da su se radne mase, čak i radne mase na selu okrenule protiv zemljoradničke vlade i da zbog toga pad zemljoradničke vlade ne može izazvati veliko ogorčenje i revolucionarni pokret u masama.

Izgledalo bi možda da događaji prvih dana po prevratu od 9. juna daju za pravo ovom uverenju, ako bi se uzelo da se tada seljačke mase nisu podigle, kao što je to tvrdilo vodstvo K.P. Međutim one su se podigle i 9. juna, iako ne u onim razmerama u kojima su to činile u septembru. Ali zbog čega? Baš zbog toga što nisu imale vodstva, što je Komunistička Partija propustila da im se u tome trenutku stavi na čelo, bojeći se da neće biti sledovana od masa, koje su, dva meseca posle, s tako elementarnom silinom i gotovo potpuno goloruke pošle u borbu onoga trenutka čim ih je K.P. pozvala na oružanu borbu za radničko seljačku vladu i stavila im se na čelo. A van svake je sumnje, da bi najšire narodne mase sledovale toj paroli i 9. juna, onda kad su seljačke mase bile pod direktnim utiskom gubljenja vlasti od strane zemljoradničke partije i kada bi im borba za ponovno uspostavljanje zemljoradničke vlasti bila još bliža. One bi u tom momentu videle pred sobom šaku prevratnika, a ne kao u septembru vlastodršce koji već drže celokupni državni aparat i mase bi bile branioci stare umesto da budu napadači nove vlasti. Što se tiče varoških proleterskih masa, mi verujemo da bi 9. juna one možda mnogo bolje odgovorile pozivu u borbu od strane K.P. nego što su to učinile u septembru, kada je novi  reakcionarni režim već imao dva meseca na raspoloženju da raznim sredstvima okrnji borbenu volju i akcionu sposobnost varoškog proletarijata. Ali, uverenje vodstva K.P.B. da široke mase neće ustati, možda potiče otuda što se mislilo na samostalnu borbu. Vrlo je lako moguće da se seljačke mase ne bi podigle za samostalnu borbu K.P. jer bi to u tome momentu bio za njih jedan tuđi cilj. Ali one su se 9. juna ipak bile podigle i to za odbranu zemljoradničke vlade. Septembarski događaji, kada se u borbu stupilo zajednički i sa jednim zajedničkim ciljem, pokazali su kakva je parola i kakva je borba bila moguća i 9. juna. To je vodstvo K.P.B. uvidelo 12. septembra, kao što i sada uviđa svu potrebu ne samo jedinstvenog fronta sa sitnim i siromašnim seljacima iz zemljoradničke partije, već i zajedničkog delanja sa tom partijom. Krvavi incidenti u Sofiji i u provinciji posle rasturanja K.P. ponovo su i još jače zatalasali mase, i sada je K.P. bila stavljena pred pitanje: da ostavi mase da same ustaju i budu tučene na delove, ili da im se stavi na čelo da ih ujedini i da im da političko i organizaciono vodstvo? Tu je K.P.B. učinila ono što naknađuje njene ranije pogreške, ono što je njoj, i posle teškog neuspeha ustanka, pridobilo poverenje najširih narodnih masa: ona je svesna svih teškoća i svih nedostataka u organizacionom i tehničkom pogledu, prihvatila narodni ustanak i pri najtežim uslovima dala parolu za opštu akciju u celoj zemlji zajedno sa Zemljoradničkim Savezom.

Proglas koji su posle svršenog ustanka iz emigracije uputili bugarskim radnicima i seljacima Vasilj Kolarov i Georgi Dimitrov[5] kaže nam kakva je bila ta parola. Obaranje današnje uzurpatorske, prevratničke i nasilničke vlade i uspostavljanje radničko-seljačke vlade. Borba nije vođena za diktaturu i za uspostavljanje sovjetske vlasti u Bugarskoj, kao što svesno laže današnja vlada,[6] već protiv besne vojničke diktature a za široku demokratsku vlast, izašlu iz sredine ogromne većine bugarskog naroda – njegovog radnog dela. I u toku borbe, tamo gde je ustanički narod uzeo vlast u svoje ruke, nigde nije bila ustanovljena sovjetska vlast, već su organizovani samo opšti revolucionarni komiteti radničko-seljačke vlade“.

Za tom parolom pošle su mase u celoj zemlji. S punim pravom, potpuno tačno kaže se u tome proglasu: «Celokupni radni narod digao se s neviđenim oduševljenjem da izvojuje političke slobode, da zaštiti svoje životne interese i da ustanovi svoju sopstvenu vlast. Komunistička Partija je dala parolu, ali nju su prihvatile kako mase koje idu sa njom, tako i seljaci koji idu sa Zemljodelskim Savezom i neorganizovani deo radnog naroda. Septembarske revolucionarne borbe bile su u onom smislu reči jedan opštenarodni pokret i nosile su najizrazitija obeležja takvog pokreta». Pokret je zahvatio celu zemlju, mnogi okruzi bili su svi na nogama protiv ugnjetača, bivalo je po trideset hiljada ustanika u jednom okrugu, ali je nedostajala organizacija ustanka, a u prvom redu jedno centralno rukovođenje i – oružje. U ogromnoj većini ustaničke mase nisu raspolagale nikakvim oružjem. To je jedan od važnih uzroka neuspeha ustanka, ma da nije jedini.

Kad je reč o samom ustanku mora se zapaziti da su veći gradovi bili mirni, a tako je bilo i sa Sofijom. Za ovu pojavu ima puno uzroka. Očevidno je da pre 12. septembra vodstvo K.P.B. nije računalo da će udar Cankovljevog režima protiv nje doći tako brzo. Na sam 12. septembar, kada su preko noći zauzeti Dom[s1]  i komunistički klubovi uhapšen je na ulici sekretar partije Kabakčijev, koji je kao i svakog jutra bio pošao u Dom. 12. i 13. septembra uhapšeno je na ulici i po stanovima nekoliko stotina najpouzdanijih partijskih članova i time je pokretu u Sofiji zadat od prvog trenutka najteži udarac. Generalni štrajk takođe nije uspeo. Nije uspeo u početku oružanog sukoba, kao što nije uspeo ni 12. septembra, prilikom stavljanja Partije van zakona, kada je bio proklamovan jednodnevni protestni generalni štrajk. Zbog čega? Zbog mnogih ranijih grešaka Partije prema sindikalnom pokretu. Sindikalni pokret u Bugarskoj obuhvatao je samo jedan mali procenat radništva. Tamo je potpuno bila ušla u praksu nezdrava pojava da mase pred štrajk ili pri objavi štrajka uđu u organizaciju, a izađu iz nje čim se štrajk svrši. Sindikalni pokret bio je zaostao daleko za Partijom. Zbog toga smo u Bugarskoj imali tu pojavu, koje nigde više nema da je Partija bila brojno jača od sindikalnog pokreta: tako je Partija 1922. godine brojala 40.000 članova a sindikati za čitavu četvrtinu manje, dakle 30.000. Tome je svakako doprinosila i ekonomska struktura zemlje, velika razdrobljenost proletarijata, mali broj industrijskog radništva itd., ali i isključivi kult Partije koji nije dopustio jaču i zdraviju izgradnju sindikalnog pokreta. Zatim sve sindikalno organizovane mase nisu išle za crvenim sindikatima. Tu je teška pogreška crvenih sindikata i K.P.B., da nisu razumeli blagovremeno potrebu parole jedinstvenog fronta i organizacionog jedinstva sindikata i za Bugarsku. K.P.B. je bila veliki pristalica ideje jedinstvenog fronta, ali je pogrešno držala da u Bugarskoj ta parola ne može – jer nema našta – da se primeni. Treba samo to napomenuti, da je od 27.000 železničara bilo organizovano u Savezu Transportnih i Saobraćajnih Radnika samo 3.000. Od 5.000 radnika u rudniku Perniku bilo je u rudarskom Savezu samo 1.000. Železničari su nekada, 1919. god., bili daleko bolje organizovani, ali je njihovoj organizaciji zadao težak udarac Stambolijski krvavim ugušenjem generalnog štrajka železničara u januaru i februaru 1920. g[odine].[7] Tada su hiljade transportnih radnika bili uhapšeni, tri hiljade njih osuđeni su na 1, 2, 3 i 5 godina zatvora, više od 10 njih je ubijeno, na hiljade su otpušteni i ostali bez posla. Osim toga, od 9. juna naovamo, uspeo je Cankovljev ministar saobraćaja, široki socijalista Kazasov, da korupcijom i terorom utiče na jedan deo železničara, dok je jedan deo već ranije bio odvojio Stambolijski stvarajući svoj Savez železničara u kome je bilo 2.000 članova.

No i svi ti uzroci još nisu dovoljno objašnjenje za uzdržljivost gradova u septembarskim revolucionarnim događajima. Izgleda gotovo kao da gradovi nisu dobili parolu za ustanak, da je parola otišla samo u sela. Ili se možda u vodstvu držalo da ustanak treba da počne na selu, s periferija ka centrima. To su stvari o kojima danas još ne možemo dati svoj sud, jer tek podleže ispitivanju.

Ima još momenata na koje se treba osvrnuti kad je reč o porazu septembarskog revolucionarnog pokreta. Cankovljeva vlada došla je na vlast jednim zavereničkim prevratom, nemajući nikakvoga oslonca u narodu. Od svoga dolaska na vlast do septembarskih događaja ona ne samo da nije uspela naći bilo kakav oslonac u narodnim masama, nego ih je naprotiv krvoločnošću svoje vladavine digla protiv sebe bacivši ih u najveće ogorčenje. Pa ipak je, za ovaj momenat, taj režim pobedio veliki, opšti narodni ustanak! Za tu pobedu režima dele zaslugu između sebe: vrangelovci, makedonstvujušči i – široki socijalisti.[8] U «Radniku» jedan drug koji je u Sofiji bio posle ugušenog prevrata,[9] izneo je interesantno mišljenje da glavna zasluga pripada širokim socijalistima, a u prvom redu njihovome ministru Kazasovu, koji je lansirajući jednako apele na železničko, poštansko i telegrafsko osoblje, određujući nagrade za revnosnu službu i sličnim sredstvima uspeo popravljati i održavati saobraćaj i brzo prebacivanje vladinih trupa. U svakom slučaju uloga koju su bugarski sledbenici Druge Internacionale odigrali u septembru, jeste izrazito kontrarevolucionarna i prevazilazi sva zla čime je do sada Druga Internacionala uspela zadužiti svetski proletarijat. Isto tako kontrarevolucionarnu ulogu odigrali su i makedostvujušči pod vodstvom Todora Aleksandrova i naravno vrangelovci. Za nas je od naročitog značaja i interesa kontrarevolucionarna uloga Makedonskog Revolucionarnog Komiteta, jedne dotle revolucionarne organizacije, koju je njeno vodstvo dovelo do toga da postane običnom plaćeničkom bandom u službi reakcije protiv narodnih masa u času kada se one dižu na oružje za svoje oslobođenje.

Septembarski revolucionarni pokret u Bugarskoj ugušen je u moru krvi. Mnogobrojna sela pretvorena su u zgarišta. Beli teror čini po zemlji strahovitu pustoš. Ali revolucija ipak nije pobeđena. Sa punim pravom veli Zinovjev u svome članku:
«Pri prvim vestima moglo je izgledati da su bugarski komunisti, ako su 9. juna zakasnili, otpočeli u septembru svoju akciju suviše rano. Ali već danas je utvrđeno, da su oni stajali pred dilemom: ili da propadnu bez borbe pod udarcima divljeg gonjenja od strane Cankova, ili da se izlože mogućnosti jednog ozbiljnog poraza, ali da ne ustuknu pred borbom u jednom trenutku, kada je fašistička vlada odlučila da uništi Komunističku Partiju. K.P.B. je izabrala ovaj poslednji put. I koliko se sa daljine može posmatrati, ona je pravilno postupila. Ona nije odnela neposrednu pobedu. Ona je dala teške žrtve, ali se nije predala bez borbe. Ona je pokazala, ne samo radnicima nego i seljacima, da je gotova da se stavi na čelo svih revolucionarnih snaga zemlje, radi oslobođenja zemlje od vlasti buržoazije. Sve vesti koje dolaze iz Bugarske govore o tome, da je revolucionarni prestiž K.P.B. u prkos teškom porazu silno porastao, naročito na selu. Septembarski poraz je jedan od onih poraza, koji u  sebi kriju neizbežnost pobede koja dolazi».[10]
                                                                                         

M. S. Pijade

«Borba», Beograd, kn. 1, br. 4, novembar 1923.

Priredio: Stefan Gužvica, istoričar, student doktorskih studija na Univerzitetu u Regenzburgu.