Piše: Ana Veselinović

Beogradski izbori nisu doveli do smene vlasti ali su značajno rekonfigurisali politički teren post-miloševićevske Srbije. Stare snage DOS-ovoske koalicije su nestale otvarajući prostor novima. Grassroot levica je prvi put «imala za koga da glasa», dok je uspešniji krak demokratske opozicije predvođen Draganom Đilasom, svoju kampanju načelno, ali ne i uverljivo fokusirao na socijalne teme.

Iznad cenzusa

Na redovnim lokalnim izborima u Beogradu održanim u nedelju 4. marta kandidaturu je predalo 24 izborne liste od kojih je svega 4 prešlo cenzus. Ubedljivu pobedu odnela je lista Zato što volimo Beograd – Aleksandar Vučić  vladajuće Srpske napredne stranke (SNS), osvojivši 46,2 % glasova. Sa ovim rezultatom SNS je dobio 63 od ukupno 110 mandata, dakle apsolutnu većinu u gradskoj skupštini, koja će nakon konstituisanja izabrati gradonačelnika. Prema proceni Aleksandra Vučića, ime novog čelnika grada znaće se za narednih 50 dana, a među kandidatima su aktualni visoki gradski funkcioneri - gradonačelnik Siniša Mali, gradski menadžer Goran Vesić i Irena Vujović, predsednica centralne gradske opštine Savski venac.

Na drugom mestu, sa dosta slabijim rezultatom od 18% i 26 mandata je izborna koalicija sačinjena od partija i pokreta mahom bivših lidera nekada vladajuće Demokratske stranke (DS) koju je predvodio prethodni gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas. Ujedinjeni pod sloganom Beograd odlučuje, ljudi pobeđuju svoje snage udružila su dva predsednička kandidata na prošlogodišnjim izborima  Saša Janković (Pokret slobodnih građana) i Vuk Jeremić (Narodna stranka) i Borko Stefanović, šef Levice Srbije.

Relativno dobar rezultat od 8,2 % je ostvarila grupa građana predvođena Aleksandrom Šapićem, aktualnim nestranačkim predsednikom najmnogoljudnije opštine Novi Beograd. I na četvrtom mestu, sa vrlo malo truda investiranog u kampanju je koalicija Socijalistička Partija Srbije/Jedinstvena Srbija (SPS/JS) sa osvojenih 6,3% i 8 zastupničkih mesta u budućem sazivu skupštine Beograda. Pored Beograda, lokalni izbori su održani u još tri grada (Aranđelovac, Bor, Sevojno) i na svima je apsolutnu pobedu, negde čak prešavši i 60%, odnela konzervativna SNS, inače članica konzervativne European People’s Party.

Ispod cenzusa

U prvom redu izbori su označili totalni politički krah DS-a, najstarije liberalno-demokratske partije osnovane 1919. i obnovljene odmah nakon uvođenja višestranačja, početkom 1990. godine. Svakako, početak njihovog kraja započeo je još 2012, kada je nekoliko istaknutih lidera partije međusobno se optužujući za gubitak vlasti samouvereno nastavilo političku borbu osnivanjem novih partija. Ni jedan od tih stranačkih spin-offova u međuvremenu nije doživeo zapaženiji politički uspeh, a konačna posledica atomizacije DS-a kulminirala je kada su u prošlu nedelju završili na petom mestu ispod crte sa osvojenih svega 2,25%. Da stvar bude upečtljivija, DS je na izborima nastupio pod borbenim sloganom Da oslobodimo Beograd u koaliciji sa Socijaldemokratskom strankom (SDS) bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, Novom strankom bivšeg premijera Zorana Živkovića i ZEP-Zelenima. Uz naknadnu pamet da opozicija jedino združenim snagama može da svrgne SNS sa vlasti, Dragan Šutanovac, predsednik DS je podneo ostavku, a Boris Tadić u već izanđalom žargonu pozvao sve «proevropske» demokratske snage da sledeći put zbroje svoje redove. Zajedno sa DS-om, iz prestoničke skupštine je posle 18 godina neprekinutog kontinuiteta ispala i Demokratska stranka Srbije (DSS), negdašnji stožer petooktobarske Srbije. Na ovim izborima DSS je dobila svega 1,12%, što je ipak pet puta više od Liberalno Demokratske Partije (LDP) Čedomira Jovanovića, nekada jako uticajne partije «proevropskih» demokrata za koju su ovog puta glasali verovatno samo indolentni članovi kruga porodice i prijatelja.

Odmah iznad DS koalicije, sa 2,33% našao se Ljubiša Preletačević Beli, zvezda prošlogodišnjih predsedničkih izbora na kojima je, vodivši duhovitu anti-establišment kampanju, zauzeo treće mesto sa osvojenih preko 12% protestnih glasova u Beogradu. Stranka haškog optuženika Vojislava Šešelja, Srpska radikalna stranka (SRS) još jednom je potvrdila svoju političku irelevantnost ostavši na istom nivou kao pre četiri godine od ispod 3%. U predizbornim debatama, Šešelj je jasno naglasio da ne namerava ni sa kim da se udružuje u rušenju vlasti, te da će se protiv politike SNS-a boriti isključivo institucionalnim putem. Za stranku koja je u prvi plan svog programa stavila promociju ćiriličnog pisma i smanjenje poreza firmama koje svoje reklame ističu na ovom pismu, 19 hiljada glasova je svakako previše.

Sledi prilično bizarna «cenzusna koalicija» libertarijanskog Dosta je bilo (DJB) i krajnje desnog pokreta Dveri, koja je takođe sa osvojenih 3,8% doživela debakl. Zanemarujući naizgled nepremostive ideološke razlike, DJB i Dveri su računali da će prostim matematičkim zbirom rezultata sa prošlih izbora i programski insistirajući na ukidanju partijskog zapošljavanja, te konfiskovanjem nelegalno stečene imovine političkih i javnih funkcionera, sebi zasigurno obezbediti mesto u novom sazivu gradske skupštine. Rezultat ovakvog poraza je ostavka lidera pokreta DJB Saše Radulovića, inače bivšeg ministra privrede u SNS-ovoj vladi, koji je 2014. godine izmenama Zakona o radu implementirao poslednji talas deregulacije tržišta rada.

Svakako najveće osveženje na lokalnoj političkoj sceni bila je Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd (NDMBG), koja je nastala iz masovne mobilizacije 2016. godine protiv simbola SNS-ove urbane razvojne politike - projekta Beograd na vodi. NDMBG je osvojio 3,5% glasova što predstavlja zanimljiv i, iz ugla mainstream politike neočekivani uspjeh jednog novog političkog aktera. Ova lista je dobila podršku od svih relevantnih aktera levog pokreta, što bi svakako mogla da bude prva tačka oslonca u prevazilaženju tendencija atomizacije i fragmentacije, inače notornih problema levice. Uprkos izuzetno skromnim finansijskim resursima i prilično nerazvijenoj organizacionoj strukturi, NDMBG je gledano po opštinama prešao cenzus u tri centralne od ukupno sedamnaest gradskih opština.

Postotak izlaznosti na izbore se kretao u granicama proseka. U Beogradu je svoje pravo glasa iskoristilo 51,09% ili 814 477 građana i građanki.

Tok i atmosfera izbora

O toku i atmosferi beogradskih izbora mediji su oprečno izveštavali. Velika većina medija je prenela ocenu Gradske izborne komisije (GIK) da su izbori prošli u miru i bez većih neregularnosti. Sa druge strane, nezavisna domaća posmatračka misija CRTA je izvestila da je kvalitet izbornog procesa bio dosta ispod međunarodnih standarda slobodnih i fer izbora. Prema njihovoj evidenciji, na čak 8% biračkih mesta zabeleženi su značajni prekršaji izborne procedure, te da taj broj prevazilazi procenat na parlamentarnim izborima 2016 i predsedničkim 2017. Vrste neregularnosti o kojima su izvestili nezavisni i opozicioni kontrolori se mahom odnose na fotografisanje glasačkog listića, organizovani kolektivni prevoz na glasanje, vođenje duplih spiskova glasača, te unošenja i iznošenja glasačkih listića sa izbornih jedinica. Zabeleženi su i fizički obračuni SNS i opozicionih kontrolora i netrpeljivost prema nezavisnim posmatračima. Prisustvo američkog ambasadora u svojstvu posmatrača u jednoj izbornoj jedinici, posebno je iziritiralo predsednika SNS-a i Republike Srbije Aleksandra Vučića koji je poručio da će Srbija uzvratiti slanjem svoje posmatračke misije na prve sledeće izbore u SAD. Ovako prkosna izjava posebno dobija na težini ako se uzme u obzir da GIK prvih mesec dana kampanje nije dozvolio prisustvo sednicama dvema domaćim posmatračkim misijama (CESID i CRTA).

Kritički mediji su pisali o problemu neažuriranih izbornih spiskova koji otvaraju prostor za manipulaciju listićima. Ako se uporedi broj građana sa biračkim pravom i ukupni broj stanovnika grada Beograda, vidi se da postoji višak od oko 300 hiljada ljudi, mahom preminulih i ljudi koji su davnih dana emigrirali. O tome koliko je izborni spisak ekspandiran govori i to da je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, takođe glasao na lokalnim izborima na osnovu vlasništva nad nekretninom u Beogradu. Važno je, međutim, naglasiti da se problem nepročišćenih biračkih spiskova vuče još od 1990-ih, te da ni jedna vladajuća garnitura nije imala interes da ga reši.

Osim raznih oblika neregularnosti na izbornim mestima koje su prijavile nezavisne posmatračke misije i kritički mediji, posebnu pažnju treba pak posvetiti odnosima moći unutar medijskog prostora. Podatak koji dosta oslikava stanje jeste rezultat merenja zastupljenosti političkih aktera u medijima. Prema medijskoj analizi CRTA-e, koja je obuhvatila najgledanije informativne programe javnih i privatnih televizija i najtiražniju štampu, vladajući SNS je tokom predizborne kampanje bio čak četiri puta više zastupljen od opozicije. CRTA navodi da su tokom predizbornog perioda funkcioneri na vlasti u više od pola medijskih nastupa, «svaki četvrti put davali izborna obećanja, a svaki šesti put napadali protivkandidate». Ovaj vid političkog delovanja u kojem se javne funkcije i resursi zloupotrebljavaju za političku promociju organizacija Transparentnost Srbija (TS) definiše terminom «funkcionerske kampanje». Građani i političke organizacije u predizbornom periodu su podneli više od 300 prijava protiv elektronskih medija zbog slučajeva medijske diskriminacije ili neistinitog i neobjektivnog izveštavanja, međutim nadležno Regulatorno telo za elektronske medije (REM) se povodom toga uopšte nije oglasilo. Ovaj slučaj jasno oslikava stepen kontrole i moći koje Vučićev režim ostvaruje nad javnim institucijama. Taj podatak jasno pokazuje čvrst uticaj nad medijima ponajviše na javni servis (RTS) ali i na privatne medije. U ovako skučenom medijskom prostoru, opozicija je koristila društvene mreže kao glavni kanal komunikacije i informisanja. Analitičari to opisuju kao ‹Tviter kampanju› koja ima limitirani domet i dopire mahom do obrazovanih slojeva društva, koja su uglavnom i glasala za promenu vlasti. Kada se pogleda obrazovna struktura birača SNS-a, preko 80% ima osnovnu školu (23,7%) i srednju stručnu spremu (58,1%), a svega je 15% fakultetski obrazovanih.

Koaliciona lista predvođena Draganom Đilasom je pobedila u dve centralne opštine Beograda (Stari grad i Vračar), dok je lista SNS-a ubedljivo trijumfovala u siromašnijim prigradskim opštinama u kojima je izlaznost na izbore bila natprosečno visoka. Tako je na primer u Lazarevcu na glasanje izašlo čak 60% birača i svaki drugi je glasao za SNS listu. Lazarevac je ujedno i jedna od tri opštine koje nisu poslale ažurirane podatke posmatračima o broju glasača.
Osim što ima najrazgranatiju organizaciju i agilno i disciplinovano članstvo, SNS je na terenu nudio socijalnu pomoć, besplatne pljeskavice, zakazivanje pregleda u javnim domovima zdravlja preko reda sa SNS članskom kartom. Prema procenama iz 2016. godine, SNS ima preko 600 000 članova, a imajući u vidu da je stranka u konstantnom porastu, smatra se da je danas taj broj dostigao cifru od 750 000. Na internet stranici SNS-a, međutim ovog podatka nema, ali zato u sekciji «O nama», pored statuta i programa postoji poseban odeljak za ličnost Aleksandra Vučića.

Najozbiljniji pokušaj kupovine glasova otkriva trenutna afera sa Centrom za socijalni rad (CSR). Kako prenosi dnevni list Danas, prema navodima anonimne radnice CRS-a, svega par dana pred izbore Ministarstvo rada je na račun CSR-a je uplatilo 208,5 miliona dinara (1,76 miliona evra) sa planom raspodele novca u vidu jednokratne pomoći korisnicima centra do decembra 2018. Novac je, međutim, raspoređen istog dana na račune 13.900 ljudi bez ikakvih kriterijuma i mimo procedure. Prema svedočenju radnice CSR-a, isplata novca je vršena članovima SNS-a po naređenju partije. Indikativni podatak koji govori u prilog tome da je reč o činu direktne kupovine glasova javnim novcem svedoči činjenica da je od 200 ljudi na spisku za isplatu u opštini Lazarevac, zaposlenica centra primetila da je samo jedan čovek bio registrovani korisnik socijalne pomoći.

Glavne teme izbora

U moru međusobnih uvreda i optužbi za lopovluk, pronevere, korupciju i manipulaciju jedva da je poneka politička tema došla na dnevni red. Opozicija je u većoj ili manjoj meri svoje kampanje fokusirala na skandalizaciju tehnologije vladanja režima Aleksandra Vučića koja se temelji na direktnoj kontroli putem zastrašivanja i prinude partijskom linijom zaposlenih u javnom sektoru, uzurpacijom medija i kontrolom javnih institucija. Zanimljivo je da su pojedine opozicione partije ali i organizacije civilnog društva pokušale da skandalizuju SNS-ovu, doduše vrlo agresivno vođenu kampanju «od vrata do vrata», pozivajući se na pravo na privatnost.

Socijalna i komunalna pitanja su naovim  izborima bila od drugorazrednog značaja. Kada su i otvarana, bila su artikulisana kao prilično neuverljiva obećanja da će posle smene vlasti sve biti besplatno.

SPS je na primer sva ova pitanja rešio u dva koraka -  na crvenoj bini predizbornog mitinga, šef partije Ivica Dačić je podsetio svoju bazi da je se najviše gradilo za vreme Tita i socijalizma, i pošto su oni jedina socijalistička partija, zaključak treba da bude jasan kao što je jasno da je jedan plus jedan jednako dva. Posle je vođenje kampanje prepustio svom koalicionom partneru Draganu Markoviću Palmi, inače predsedniku skupštine u Jagodini, koji je par puta obišao gradske pijace, a u jednom od predizbornih javnih sučeljavanja poentirao, da je za razliku od pre trideset godina kada se politika iscrpljivala u rubrikama sportske i vremenske prognoze i horoskopa, «danas politika sve» i kao ilustraciju je naveo cenu javnog prevoza.

Đilasova koalicija je ponudila svoj program u 15 tačaka koji fokusira na socijalna davanja i materijalni standard zaposlenih u javnom sektoru. Njegov plan je obećavao 15% povećanje plata u prosveti, zdravstvu i policiji, izgradnju novih osnovnih škola i vrtića, besplatan četvrti pokušaj vantelesne oplodnje, ali i reviziju privatizacije gigantskog poljoprivrednog kombinata PKB zalaganjem za model radničkog akcionarstva.

Poseban fokus izbora ponovo je bio projekat izgradnje metroa što je politička tema koja je na dnevnom redu još od 60-ih godina prošlog veka. Javni transport  je već decenijama jedna od neuralgičnih tačaka grada Beograda. Shodno tome, tema metroa uvek dođe na dnevni red u predizborno vreme i postaje centralni motiv izbora i prilika da se otpočne međupartijska borba oko toga ko će na najsposobniji i najstručniji način obezbediti realizaciju tog projekta. Dok se Dragan Đilas, lider opozicije, zalagao za izgradnju metroa po starom  razrađenom projektu koji bi se protezao kroz najgušće naseljene opštine u glavnom gradu, SNS je prezentovao novu viziju metroa koja je izmenjena tako da trasa sada povezuje dve livade s jedne i druge strane grada, gde se nalaze buduća građevinska zemljišta na kojima se inače planira izgradnja novih elitnih naselja. I dok se cela opozicija se složila da osnovni cilj izgradnja metroa treba da bude rasterećenje saobraćaja i podizanje kvaliteta usluga javnog prevoza, SNS je bez skrupula argumentovao da je glavna prednost nove linije metroa podizanje cene gradskog građevinskog zemljišta. Od svih izbornih lista, jedino je NDMBG problematizovao ovaj projekat iz ekološke i komunalne perspektive, ukazujući da bi nova građevinska zona direktno ugrozila jedno od najvećih gradskih izvorišta pijaće vode.

Levi akteri

Incijativa Ne Da(vi)mo Beograd – Žuta patka (NDMBG), jedina leva opcija koja se profilisala na ovim izborima je u svojoj suštini politički pokret formiran po uzoru na pokrete Barcelona en Comu i Ahora Madrid, te je shodno tome, teme i sfere delovanja prvenstveno utemeljila na aspektima inkluzije i demokratske participacije građana u donošenju odluka vezanih za razvoj i funkcionisanje grada. Prepoznatljivost su dobili u borbi protiv rekonstrukcije savskog priobalja, koja je obeležena mega građevinskim projektom Beograd na vodi. Kulminacija borbe se dogodila se u proleće 2016. godine kada je 15 000 ljudi izašlo na ulice u znak protesta protiv banditskog rušenja objekata u građevinskoj zoni projekta.

Kada je mobilizacija protiv projekta Beograd na vodi izgubila momentum, NDMBG su prebacili fokus na rad na terenu u sprečavanju prinudnih iseljavanja. To je postala goruća socijalna tema od kada je uvođenjem institucije privatnih izvršitelja dosta porodica izgubilo krov nad glavom. Time se kroz konkretan rad na terenu i pokušaju sprečavanja deložacija ugroženih građana udružila sa levim organizacijama. Njihova zajednička mreža Združena akcija krov nad glavom, čiji slogan glasi «niko gladan i bez krova nad glavom», uspela je u nekoliko slučajeva da spreči ili odloži iseljenja, što je svakako jedan faktor njihovog organizacionog i političkog uspeha. Kroz rad na terenu i pružanje direktne pomoći socijalno ugroženim ljudima su izgradili odnos poverenja kako sa građanima, tako i sa drugim levim organizacijama. U ovom procesu NDMBG je napravio značajan pomak ka uključenju socijalnih pitanja u svoju političku agendu i danas bi se mogao ideološki okarakterisati kao zeleno-crvena alijansa koja tematski naglasak stavlja na pitanja demokratičnosti sistema odlučivanja, jačanju lokalne samouprave, održivom razvoju i ekološkim principima.

Prilikom sastavljanja izborne liste, NDMBG je uglavnom inkluzivno pristupio, individualno pozivajući aktiviste sa kojima deli iskustvo terenskog rada da se pridruže kampanji, čime su svakako otvorili prostor za potencijalne zajedničke aktivnosti i politike sa drugim akterima beogradske levice. Ipak, za razliku od većine stranaka čiji su kadrovi većinom iskusni političari s dugim stažem, NDMBG je kandidovao jako mlade ljude bez političkog iskustva u stranačkoj politici. Velika većina kandidata je u starosnoj dobi od 25 do 45 godina, i dolazi mahom iz srednjih, visokoobrazovanih društvenih slojeva diplomiranih arhitekata, dizajnera, sociologa i politologa, grasroot i aktivista civilnog sektora  i studenata. Infrastrukturu Inicijative čine par organizacija civilnog sektora koje su  delovale u nezavisnoj kulturnoj sceni Beograda, a iskustvo su stekli u dugogodišnjoj političkoj borbi za preuzimanje i prenamenu napuštenih javnih i privatizovanih prostora. Jedna od njihovih zapaženijih akcija je bila skvotiranje i ponovno pokretanje programa u napuštenom bioskopu Zvezda.

Potpuno nesrazmerno njihovoj realnoj političkoj snazi, režim Aleksandra Vučića je pokrenuo brutalnu i nasilnu  kampanju govora mržnje. Kandidati NDMBG su tokom kampanje konstantno bili žrtve teških uvreda i pretnji fizičkog nasilja, na šta su zbog nedostatka prostora u masovnim medijima najčešće putem socijalnih mreža pokušali da skrenu pažnju. Možda najbolja ilustracija toga su nasrtaji osoba sa maskama sa likom ruskog predsednika Vladimira Putina na aktiviste Inicijative prilikom akcije blokiranja ulaza u gradsku deponiju Vinča, kojom  su pokušali da skrenu pažnju na štetnost javno-privatnog partnerstva sa francuskom korporacijom Suez. U toku kampanje članovi Inicijative su podneli više od 50 krivičnih prijava javnom tužilaštvu zbog ugrožavanja sigurnosti i pretnji, na koje takođe niko iz nadležnih institucija još uvek nije reagovao.

Lista NDMBG je dobila u domaćoj javnosti vrlo zapaženu podršku od lidera pokreta Diem 25, Yannisa Varoufakisa i od Ska Keller, poslanice Zelenih u Evropskom parlamentu. Međutim, za konkretan politički rad je ipak možda najzačajnija podrška koju je Incijativa dobila od zagrebačke platforme Zagreb je naš. 

Zaključni utisci

Iako je opozicija tokom kampanje kreirala atmosferu presudnog momenta za svrgavanje SNS-a sa vlasti, krajnji omer političkih snaga malo je koga iznenadio. Stranka predsednika Srbije Aleksandra Vučića dobila je zeleno svetlo za nastavak političkog kursa koji se temelji na kreiranju «dobre investicione klime» kroz privatizacije javno-komunalnih preduzeća, liberalizaciju tržišta rada i oštrim rezovima programa socijalnih davanja. Tok ove politike izuzetno je teško preokrenuti, ne samo zbog globalnog perifernog položaja Srbije, već ponajpre zbog toga što ni jedna politička snaga ni resursima ni ljudstvom ne može da konkuriše paralelnom sistemu kontrole i upravljanja koji je izgradio SNS pod Aleksandrom Vučićem. Posebno obeshrabruje činjenica da sa vremenom taj sistem postaje sve jači, agresivniji i represivniji. Činjenica da njegov režim u zamenu za glas, zapošljava i hrani - ne može se pretpostaviti koliki broj građana i građanki socijalno i ekonomski devastirane Srbije - gotovo parališe svaku progesivno-levu političku opciju, koja za razliku od liberala ne pribegava autorasističkim optužbama i moralističkim pridikama, već razume šta znači materijalni interes. I u koju argumentovanu političku raspravu se levica može pouzdati kada na pitanje novinara zbog čega novogodišnja rasveta stoji od septembra do marta meseca, SNS-ov gradonačelnik Beograda, Siniša Mali nonšalantno odgovara: «A što da ne».