Poslednjih decenija XX. veka je većina zemalja olabavila restrikcije na strane direktne investicije (SDI), a  mnoge zemlje su agresivno započele s politikom poreskih olakšica i subvencija u cilju privlačenja stranog kapitala. Suprotno dominantnom narativu, prema kojem SDI dovode do rasta i društveno-ekonomskog razvoja u zemljama u razvoju, veliki deo kapitala uloženog putem transnacionalnih kompanija vraća se razvijenom svetu u vidu uvećanih profita. Radničke klase razvijenog sveta se, zahvaljujući rastućem izvozu kapitala, suočavaju sa stagnacijom nadnica, dok se radničke klase nerazvijenih zemalja i zemalja u razvoju suočavaju sa supereksploatacijom i ekstremno niskim nadnicama. Srbija nikako nije isključena iz obrasca globalne eksploatacije. U ovoj publikaciji analiziraju se makroekonomski položaj Srbije u jugoistočnoj Evropi i društveno-ekonomske posledice integracije Srbije u međunarodne tokove proizvodnje. Oslanjajući se na makroekonomske podatke, istražuju se navodne prednosti SDI, kao i njihov stvarni uticaj na platni bilans Srbije, nivo zaposlenosti, opštu monetarnu stabilnost i – indirektno – na rast spoljnjeg duga. S obzirom na to, dovodi se u pitanje narativ vlade Srbije i međunarodnih finansijskih i trgovinskih institucija, i argumentuje se stav da su se SDI pokazale kao snažan mehanizam za dugoročno uspostavljanje ekonomske zavisnosti siromašnih zemalja.