Septembra 2014. godine nemački Bundesrat je Srbiju, Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu označio kao sigurne zemlje porekla, da bi zatim, godinu dana kasnije, na tu listu dodao Albaniju, Kosovo i Crnu Goru. Isto tako, Evropska komisija septembra 2015. godine, kao odgovor na izbegličku krizu, predlaže donošenje jedinstvene EU liste sigurnih zemalja porekla koju uglavnom čine zemlje zapadnog Balkana. Pravdajući ovaj akt brzim rešavanjem zahteva za azil, EU ne samo da je drastično ograničila zagarantovana prava tražiocima azila, već je legitimisala praksu diskriminacije na osnovu nacionalnosti. Mnoge organizacije koje se bave pitanjima izbeglica i zaštitom ljudskih prava osporavaju usklađenost koncepta sigurne zemlje porekla sa međunarodnim izbegličkim pravom, s obzirom na to da se koncept jasno kosi sa obavezom koju propisuje Ženevska konvencija, da se izbeglice ne smeju diskriminisati na osnovu zemlje porekla. Mere koje države preduzimaju na osnovu ovog koncepta prevashodno pogađaju migrante i migrantkinje iz balkanskih zemalja. Broj tražioca azila iz ovog regiona u porastu je od 2008. godine, dok je s druge strane, broj onih kojima je azilantski status priznat veoma nizak, posebno u Nemačkoj. Veliki deo tražioca azila iz balkanskih zemalja čine pripadnice i pripadnici romske populacije, koji su izloženi konstantnoj diskriminaciji i marginalizaciji unutar svojih zemalja porekla – uključujući hroničnu nezaposlenost, neadekvatne uslove stanovanja, poteškoće s pribavljanjem lične dokumentacije i ograničen pristup zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju. Nažalost, s početkom primene koncepta sigurne zemlje porekla započeo je i talas deportacija ljudi (pretežno Roma i Romkinja), koji su došli s Balkana i živeli u Nemačkoj pod Duldung statusom godinama ili čak decenijama. Duldung je forma izbegličkog statusa koji znači status “trpljenja” boravka u Nemačkoj, sve dok razlozi koji sprečavaju povratak u zemlju porekla ne nestanu.

S namerom da se kritički preispita, ali i razradi adekvatna politička argumentacija protiv koncepta sigurne zemlje porekla u okviru, kako nemačke, tako i evropske migracione politike, Kancelarija za jugoistočnu Evropu Rosa Luxemburg Stiftung (RLS SEE) je organizovala od 18. do 20. marta, međunarodnu ekspertsku radionicu „Bezbedno: za koga?! Koncept sigurne zemlje porekla i migracije Roma“. Imajući u vidu da je romska populacija najviše pogođena uvođenjem koncepta sigurne zemlje porekla u nemački zakonodavni okvir, ali i u Evropski migracijski poredak, teme radionice bile su fokusirane na posledice primene ovog koncepta po deportovane Rome i Romkinje iz zemalja EU u Srbiju i Kosovo. Trodnevna ekspertska radionica, okupila je aktiviste i aktivistkinje iz srpskih, nemačkih i kosovskih romskih organizacija, političke aktiviste i političke zvaničnike iz Nemačke i Evropskog parlamenta, ali i predstavnike i predstavnice UN-a i nevladinog sektora koji se dugi niz godina bave manjinskim i izbegličkim pitanjima.

Razmatrajući koncept sigurne zemlje porekla, većina učesnika insistirala je na činjenici da se njegovom primenom u potpunosti ignoriše sveprisutna sistemska diskriminacija Roma i Romkinja unutar balkanskih zemalja. Takođe, učesnici su bili saglasni i oko toga da je jedini razlog za uvođenje ovoga koncepta mogućnost EU država da izbegnu pojedinačna preispitivanja zahteva za azil, kako bi ubrzale postupak, smanjile broj tražioca azila i u najkraćem mogućem vremenu deportovale sve one koje dolaze iz takozvanih sigurnih zemalja.  Anete Grot (Annette Groth) predstavnica nemačke partije Die Linke, istakla je da se tražioci azila koji dolaze sa Balkana uglavnom negativno označavaju kao „ekonomski migranti“, pri tome se ignoriše i činjenica da Romi i Romkinje koji dolaze iz ovog regiona ne samo da žive ispod linije siromaštva, već su izloženi diskriminaciji a u nekim slučajevima i progonu. Anticiganizam se u migracionim politikama ne pominje kao jedan od razloga zašto Romi i Romkinje napuštaju svoje matične zemlje, dok sa druge strane, institucionalni mehanizmi za sprečavanje i sankcionisanje rasne i nacionalne mržnje gotovo da i ne postoje ili se ne sprovode u dovoljnoj meri. Prema rečima učesnika i učesnica radionice, sistemska institucionalna diskriminacija romske populacije prisutna je u celoj Evropi, dok koncept sigurne zemlje porekla predstavlja samo jedan njen dodatni podržavajući aspekt. Čak šta više, teško je uopšte govoriti o nepostojanju institucionalne diskriminacije u uslovima agresivnih mera štednje, nametnutih zemljama evropske periferije, stoga, složili su se učesnici, kada govorimo o uzrocima migracija i diskriminacija u savremenom evropskom kontekstu, moramo imati u vidu i politike procesa integracija u EU.

Davor Rako (UNHCR) i Klod Kan (Claude Cahn – savetnik stalnog predstavnika UN u Srbiji) izneli su poražavajuće podatke o životnim uslovima Roma i Romkinja u Srbiji i Kosovu. U najgoroj poziciji nalaze se oni delovi romske populacije koji su kategorisani kao interno raseljena lica, među kojima čak 92% domaćinstava živi ispod linije siromaštva. Oko 245,000 ljudi pobeglo je 1999. godine sa Kosova i Metohije, uoči NATO bombardovanja i nakon povlačenja srpskih trupa. Danas u Srbiji i dalje postoji 97,000 interno raseljenih lica, dok ih je na Kosovu ostalo oko 17,000.  Međunarodna zajednica nikada nije stvorila uslove za siguran povratak raseljenih lica, a pravni mehanizmi bilo za restituciju ili nadoknadu okupirane, oštećene ili uništene imovine u kosovskom ratu, ne funkcionišu. Baškim Ibiši (Bashkim Ibishi – Advancing Together, Kosovo) istakao je da na Kosovu ne postoji politička volja lokalnih vlasti da se nosi sa problemima Roma, Aškalija i Egipćana, i to posebno povratnika koji su izbegli za vreme rata na Kosovu. Ibiši je izneo zabrinjavajuće podatke o uslovima u kojima žive Romi, Aškalije i Egipćani na Kosovu, koji jasno pokazuju da su izloženi kontinuiranoj institucionalnoj diskriminaciji i segregaciji, da nemaju adekvatne stambene uslove i da im je praktično onemogućeno zaposlenje, obrazovanje, socijalna zaštita i pristup pravdi.

Loši uslovi života, segregacija i diskriminacija Roma i u Srbiji i na Kosovu, složili su se učesnici, trebaju se posmatrati kao kumulativna diskriminacija – kako to, uostalom, i prepoznaje međunarodno izbegličko pravo. Da postoji institucionalna diskriminacija u Srbiji i nedostupnost pravde manjinskim i depriviranim grupama, potvrdio je Milan Antonijević (YUCOM – Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava). Antonijević je rekao da iako formalno postoji pravna zaštita osnovih ljudskih prava, ni jedan zločin počinjen iz mržnje prema Romima nije na sudovima presuđen u njihovu korist.

Romeo Franc (Romeo Franz, Hildegard-Lagrenne-Stiftung), Jasna Čaušević, predstavnica Društva za ugrožene narode (Gesellschaft für bedrohte Völker) i Dorin Blume (Doreen Blume) iz Roma Center Göttingen, naglasili su da bi se posebna pažnja trebala usmeriti na situaciju u kojoj se nalazi skoro 21,000 Romkinja i Roma, koji već dugi niz godina žive ili su rođeni u Nemačkoj pod Duldung statusom. Stoga bi trebale da se organizuju zajedničke akcije aktivista i političkih aktera koji dolaze sa levice i civilnog društva, kako bi se izdejstvovao pravni okvir koji bi ljudima sa Duldung statusom dao mogućnost sticanja stalnog prebivališta i kako bi se obustavile deportacije ljudi koji žive već nekoliko decenija u Nemačkoj. Deportovanim ljudima ne samo da je teško da se uklope u lokalne zajednice, jer neki od njih ni ne govore lokalne jezike, već vlasti blakanskih zemalja ne čine gotovo ništa da poboljšaju životne uslove romske populacije i zaustave segregaciju, dok međunarodna zajednica takođe ne čini ništa kako bi ih pomogla. Dejan Marković (Forum Roma Srbije) je primetio da u novo usvojenoj strategiji za inkluziju Roma u Srbiji, ne postoji ni jedna reč o problematici deportovanih.

Sa obzirom na to da je primena koncepta sigurne zemlje porekla već značajno povećala broj deportacija iz Nemačke na Balkan, učesnici su se složili da moraju postojati zajednički napori i akcije kojima će se boriti protiv njega, kao sastavnog dela sadašnje evropske migracione politike, odnosno uskraćivanja prava na azil. Razmatrane su opcije kampanja i lobiranja, koje bi bile usmerene na podizanje svesti kod nemačke i evropske javnosti o katastrofalnim posledicama primene ovoga koncepta po živote ljudi. Takođe, razmatrane su i moguće pravne mere koje bi mogle da se stave pred Evropski sud za ljudska prava uz hitno obezbeđivanje pomoći onima koji su u opasnosti da budu deportovani ili su već u procesu deportacije. Predstavnici Foruma Roma Srbije naglasili su da bi uz pomoć već postojeće mreže lokalnih romskih organizacija, šireg civilnog sektora, pojedinih zvaničnih institucija i nezavisnih medija, mogli organizovati kampanje i pomoći deportovanim ljudima. Svakako, RLS SEE će nastaviti da radi na ovom pitanju u saradnji sa svojim partnerima u jugoistočnoj Evropi, Nemačkoj i Evropi. Kao prvi sledeći korak očekuje se publikacija koja će se detaljnije pozabaviti dekonstrukcijom i kritikom ovoga koncepta, sa zadatkom da nemačku i širu evropsku javnost upozna sa katastrofalnim posledicama njegove primene.

Autorica: Tamara Baković-Jadžić